Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

362

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

оправдани интерес да буде поштован у идентитету свога бића и радии, у својеврсности свога човештва и различититости од осталих (“). Такво одређење заштићеног добра ннје без приговора. Јасно je, ми слим, да човек чини са собом идентично j единство у свим животним манифестацијама, према томе и у оним ко je не штити то ново право, него право на приватну сферу и право на част и углед. Када се, найме, лицу припише нетто што није тачно, а то je увредљиво (нпр. да се одреБеним поступцима неосновано обогатио), или интимно (нпр. да je у сталним свађама с рођацима), исто се тако вреБа иегов индетитет као када ыетачно приказиваие нема те атрибуте (нпр. да je аутор неке кииге). Човеков je идентитет, дакле, знатно обухватнији од тог подручја што се пружило измеБу приватне сфере и части и угледа. Није осим тога извесно да ће асоцијације везане за помен термина „идентитет” бити усмерен баш у предложеном правду. Пре би се помислило на разна идентитетска обележја, попут имена, изгледа, слике и сл., која су, меБутим, објекти других личних права. Но у потрази за болим термином, не могу помоћи ни неки друга из психологије узети појмови. Пндивидуалност (сложај својстава којима ce субјекат одваја од просечног) не одговара, јер заштиту од нетачног приказивања не ужива та самосвојност него наше манифестаднје, без обзира да ли нас карактеришу или нас ни по чему не дистанцирају од просечног. Животни стил (кон стантност понашања у најразличитијим животнхгм ситуацијама, потекла од неког агенса интегрисаности) такоБе није по среди, јер ће ово ново /шчно право штитити наше радње од нетачног приказивања, маколнко њима управо одступили од животног стила. Као што су ови појмови, тако je и наведено одреБење идентитета умногоме психолошки обојено. МеБутим, заштићено лично добро треба дефинисати психолошки неутрално, јер и правним лицима моримо признати право на њега. Зато вероватно више одговара појам „аутентичног”, јер он (и етимолошки) упућује да нешто доиста потиче од онога на кога се односи, а то би се баш и штитило. Било да га, у недостатку адекватног појма, назовемо ндентитетом или аутентичношћу, заштићено лично добро чине наши поступил, својства, резултати наших делања, наше животне пришке и још много тога за шта нам не полази за руком да нађемо заједнички именилац, уз неизбежную ограду да не спадају у приватну сферу и да нису приказали на увредљив начин. Иако људски категоријални апарат не располаже појмом који би захватио само то подручје заштите и ништа sinne и ништа мање, не треба окренути леђа тежњи да у тој безименој области заштитимо човека од нетачног приказивања. Важно je да и без таквог појма можемо довољно добро (па и законски) ( и ) дефинисати то право као лично право ко je штити лице (фнзичко и правно) онакво какво јесте од приказиваша онаквим какво није, дакле, од нетачног приказивања, ако није увредљиво и не задире у приватну сферу.

(oo) H. Hubmann: Identität, S. 165—166.

(oi) Вероватно je, уосталом, да закон ни не би дефннисао појам ~идентитета" одн. ~аутентичности", као што то не чини ни с чашћу, угледом, приватношћу личног живота и сл.