Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

295

СВЕТОЗАР МАРКОВИН И КРИТИКА БИРОКРАТИЈЕ

су се два схуба на којима je вековима почивало српско сеЛо: породична задруга, дакле аутономија произвођача, и сеоска демократија једини начин политичког живљења којем су били внчни. За просечног сељака, дакле за далеко највећи део становништва те су промене биле равне катаклизми. Тим пре што сељак, због слабо развијене индустрије није видео своју социјалну перспективу у пролетаризацији и запошљавању у градовима ( 4 ). Слаб развој индустрије показивао je, да се за разлику од европских токова првобитне акумулације, новад сливао, не у руке све јаче и утицајније буржоазије, већ, преко чиновничкпх плата, у руке бирократије и трговаца. Суочени са недовољно развијеном производном у сопственој земљи, они су даље новац пласирали на страна тржишта, пре света за потребе бирократије, слоја обдареног ситносопственичким интересом и новнм ћифтинским менталитетом такмиченьа у голо] материјалној сфери. Управо због света овога Светозар Марковић своју критику бирократије и заснива на оштрој критици слоја који двоструко не служи интересима народа: ни у политичкој, ни у економској сфери. Y Србији тог доба јача још један слој интелигенција. Taj, такоbe малобројан слој, одељен дубоким јазом од осталог дела необразованог народа, настао je углавном школовањем y иностранству деце имућних породица. После неколико година проведених „на наукама” враћали су ce млади л>уди заслепљени једном другом средином, начином живота и схватањима. Сходно оном што су прихватили, вративши се у земл>у, „новопечени” интелектуалди опредељивали су се за две струје: либералну која je прихватајући неке елементе европског либерализма свог доба настојала да заосталу аграрну Србију претвори и модерну грађанску државу утицајне народне скупштине и развијених личних слобода, и, ДРУГУ, која се политички васпитала по социјалистичким круговима Петровграда, Париза, Лозане и Женеве, чији су циљеви били још даљи од буржоаског просперитета по западном узору. Ова струја, чнји je најизразитији представник Светозар Марковић, обећавала je много веће буре која би угрозила не само монархију, него и либерале. Због тога je и у једним и у другим убрзо имала природне непријателзе. Србија друге половине XIX века била je котао у ко]ем су врила сва ова струјања, a њихови припадници су се, без обзира на циљ којем су тежили, подједнако позивали на тада омиљену паролу „опште народно добро” ( 5 ). Овакве прилике уз менталитет већине становништва навели су Светозара Марковића да у један мах констатује: „Ja сам казао да je српски народ патријархалан ане демократски ... код нас има

CO Kao да су се све силе у друштву уротиле да село, пропадие. Веселии Маслеша наводи као носиоце првобитне акумулације процеса који je значио крај натуралне привреде, распад породичне задруге и економско пропадање села кнеза, трговце, бирократију и државу. (Видети: В. Маслеша: Светозар Марковић, схр. 40). ( 5 ) По Веселину Маслеши политичку структуру Србије сачињавали су: конзерват!шци представници бирократије, либерали представници једног дела интелигенцпје и чаршије. Омладина која je обухватала интелектуалну омладину, и династичке страйке које су имале извесног утицаја у сел>ачким масама, на основу извесних традиција и патријархалне везаности из доба Првог и Друтог устанка. (В. Маслеша: Светозар МарковиН, стр. 54).