Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

301

СВЕТОЗАР МАРКОВНЕ И КРИТИКА БИРОКРАТИЈЕ

постојала партија која би заиста заступала народне интересе. Напротив, и партија која je тада изгледала најнапреднија либерали, служила je интересима далеким просечном грађанину Србије. Управо због тога нигде његово перо није било бриткије него у критици либерала. Због тога што je мало пажње обраћао на индустријски капптализам (из разумљнвих разлога) Марковнћ je у сагледавању друштвеног бпћа либералке партије запоставио истраживање њених класних корена. Ова je партија заправо представљала заговорника младе српске буржоазије, па je, с обзиром на прилике у којима je деловала морала да спаја, са једне стране идеолопже тековине 1848 године, захтевајући личне слободе и парламентарно уређење, а са друге, прилагођавајући се приликама које би и њу покосиле да се озбиљно успротивила централизовано] монархији, да ствара компромисс са режимом који je угрожавао основне интересе младе, нејаке буржоазије. Y тој чињеници и лежи одговор на понашање либерала. Они ce jecy залатали за извесне буржоаске тековине свакако напредне у односу на традицију источњачког деспотизма која je вукла дубоке корене и била јака и у бирократско организовано] држави. Да се Србија могла уредити по начелима либерала, личила бн на неку од развијених европских земаъа; можда са монархом, али омеВеним парламентом, можда са бирократијом, али обезличеном и наоко мање утицајном због већих (правних) слобода. Низ историјских и економских прилика које су онемогућавале Србију да се развија попут других европских земаља, онемогуђавале су и либерале, и, штавише терале их у савезншптво са монархом, против чијег су апсолутизма биш већ по својој класној суштини. Нејаки као и класа коју су представљали нису могли победити. Зато су изабрали компромис. Природно да су крајњи циљеви либерала били једнако различит од Марковићевих, као и крајњи циљеви монарха. Он je био заступник апсолутизма, дакле и перед свих промена, одлике једног преживелог система какав je већ био источњачки феудални деспотизам, а либерали су захтевали буржоаску државу јасних буржоаских начела, без којих њихова класа није могла јачати. Марковић je пак, критикујући ову феудално-буржоаску мешавину стремио даље социјализму. Не разумевајући довољно класну суштину понашања либерала, Марковић им je замерао да су лицемерии, кукавице, недоследни. Није им могао опростити подршку коју су давали бирократији, хватајући се за њу као за једну од ретких тековина налик на буржоаски уреЬену државу. Да су либерали могли мењати нешто у вези са бирократијом, они би јој одузели оне привилегије које су je чиниле носиоцем акумулације капитала, па би то доделили својој класи. По природи прилика били су противници њеног тренутног положаја и побориици његовог постојања. Y том смислу су, да би уништнли „господство чиновника”, либерали захтевали слободу штампе и народну скупштину С 26 ).

С 26 ) О целокупној атмосфер» и догађајима у Србији вндети изврсну юъигу др Васе Чубриловића: „Историја политнчке мисли у Србији XIX века" и Слободана Јовановића: „Политичке и правне расправе".