Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Сецесионизам у Југославији потврђује погубност наопаког схватања национализма. Писцу треба одати прнзнање за храброст да без устручавања каже да је једна политичка организација више деценија југословенство представљала као наднационалност која се супротставља националном идентитету „констнтутивних нација“ (стр. 68). Пошто су се као Југословени највише изјашњавали Срби онда је и југословенство представљано као великосрпски национализам, тј. унитаризам или хегемонизам. Наши грађани се cehajy да су приликом пописа становништва Југословени сврставани међу „национално неопредељене“ па је требало много напора да се опредељење за Југославију званично призна за национално опредељење. Имајући у виду полазни став писца тешко је прихватити његово уопштавање да су се „постсоцијалистичке државе, почев од 1990. годнне, уставно расточиле у националне државе“ (стр. 70). Множина се своди на само две државе (СССР и Чехословачка које се не помињу) а разлози нису национални већ политички тако да се не може говорити о завршетку процеса националног ослобођења започетог Француском револуцијом (стр. 70-71). He смеју се борба за национално ослобођење током XIX и почетком XX века и деколонизација изједначаватн са оним што се десило после рушења Берлинског зида, нарочито у Југославији у којој је национализам најгоре врсте прикривао борбу „одређених друштвених слојева, не за националне интересе већ за власт“ (стр. 73). Међу националистима је било и левичара и десничара као што их има и међу националистима у позитивном смислу иако је прави национализам изнад странака и идеологије. Говорећи о нашој средини писац примећује да „није чудо што су најљући противници националиста бивши овдашњи комунисти међу неолибералима и ново печени либерали међу неокомунистима" (стр. 81). Везујући национализам за развој писац лако закључује да он не може да буде противан напретку и хуманизму (стр. 85). Он је у гранидама здравог разума „којег толико пута немају политика и идеологија“ (стр. 87). Национализам је светован иако су поједине религије националнс (на истом месту). Они су одвојени и не треба да имају „осећај међусобне зависности“ нити да се међусобно својатају. Треба да се допуњавају а не поистовсћују (стр. 88). Нема сумње да пажњу читалаца највише привлаче „питања и одговори о некој Југославији" која чине трећи део књиге. Већ сам наслов показује несклоност пнсца према бнло каквој држави с тим именом или (можда) у њеним најужим могућим границама. Без улажења у суштинску анализу он размишља о стварању неке државе и о неким бившим ~Југославијама“ како се говори у уличном политичком жаргону. У том стилу су и речи Емира Кустурице (за које се признаје да су изречене „с уметничком слободом која му припада“) да су „све Југославије стваране вољом страних сила. Версајски мир, споразум Тито-Шубашић и, сада, Европска

591

Др Немања Божић: Наиија и иаш/онализам. Момир Мнлојевић (стр. 586-594)