Arhiv UNS — Crkveni listovi

за свој свети и узвишени позив, ако се његова награда преуреди на праведнијој и савременијој основи. Јер само потпуно спремно и довољно обезбрижено свештенство, може да се посвети свим жаром љубави своје светоме позиву учитељском и пастирском. С поправком материјалног стања свештеничког, подигао би се и његов морални угдед у народу и оснажио његов благотворни утицај мсђу паством својом. Тада би престале и све распре и тербе између свештенства и народа око прибирања нањгате и васпоставили добри одношаји и узајамно поверење између њих, што је све нужно за успех свештеничка деловања у црквн и народу свом. Убеђепи у преку нужност и потребу поправке и преуређења стања свештеничког, ми смо у свима временима и приликама за последњи 36 година подизали свога гласа не само у „Хришћан. Веснику“ и остаљнм духовним часописима, но и у другим јавним гласилима и тражили, да се и свештеничкој трудби и служби ода правда бољим и праведнијим уређењем наплате његове. И докле смо год допрети могли свуда смо били тумач ове вапијуће потребе цркве и свештенства нашег. Па и тада, када је садањи закон о наплати свештеничкој донесен, којим је бир претворен у новац и парохије од 150—200 домова повећане укидањем манастирски нурија на 300, 400 и 500 домова, колико смо могли помагали смо, као краљев посланик у скупштини, да се то питање што боље изведе. И све ово чинили смо и чинимо једино у том циљу, што смо дубоко убеђепи. да је овако неуређено стање свештеничко у многоме узрок, што побожност у народу нашем слаби и што се благотворни уплив вере све мање у нашем друштву опажа. Јер кад би се једном стање свештеничко стално уредило и подиго ниво образовања свештеничког, што једно с другим у тесној вези стоји; онда би свештенство пренуло из ове летаргије и посветило се са више воље и одушевлења своме позиву и тада би се све то од њега с правом могло и захтевати. Узимајућу перо, после једне дуге паузе, да о том велеважном питању понова поведемо реч, ми ћемо као и увек говорити откровено и искрено без обзира на то: хоће ли се наши назори у томе допасти свима или не. Што год будемо говорили по тој ствари, говорићемо из чиста уверења и из љубави према напретку цркве наше. У нашу пак искрену преданост свештеничкој ствари, нико с разлогом не може да посумња. Ми не мислимо да описујемо зле стране садање наплате свештеничке, ни да износимо све оне невоље и неприлике којима је свештенство изложено због своје овакве ничим не осигуране наплате. Неосигуране велимо зато, што је све остављено на добру вољу парохијана. То је све небројено пута до сада изнесено и у најживљим бојама описано. У осталом то свештеници парохијски знају и осећају боље но што је ичије перо кадро да опише. Па и јавно мнење о томе је довољно упознато. Сваки данас зна и нико не спори, да је се садањи начин наплате свештеничке преживео. Ми тако исто не мислимо сада износити и никакви нови пред-

ХРИШЋАНСКИ ВЕСНИК