Arhiv UNS — Crkveni listovi

тила сву топлину, кадјеврх босански надбискуп Штадлер изговорио ове ријечи: . Иlто се тиче нашега народа, то жечим из дна душе своје, да се што арије Босна и Херцеговина сједине с матером чемљом “ ... Што се Великохрвати у опће заносе том идејом, да ће кад тад угледати створену „Велику Хрватску,“ која бп стизала од Триглаве до ладне Дрине, или можда до мутне Марпце, крива је, колико њихова изванредно бујна политичка машта, толпко и једна невидовна политичка спла, која желн преко њих на исток. Велпкохрвати су вазда полагалп у ту силу много наде, они од ње очекиваху ништа мање, но да им узбере и баци у крило „ Велику Хрватску, “ као какву зрелу јабуку. А пошто видјеше, да се ти снови и баснословне политичке комбинације спо.ро ријешавају, покушаше сами утјецати на што брже ријешење њихово. Један покушај видимо у Сарајеву са „Требевићевом прославом,“ а другн у Загребу са „црквеним конгресомА Обадва покушаја не само да нијесу имали успјеха, него су тужну нашу браћу Хрвате нриказали у толико смијешној појави, да би се комотно моглп ти њихови покушаји успоредити са радом оне животињнце, која је видјевши, гдје се коњ поткива, дигла ногу, да се и она поткује. Загребачки догађаји за вријеме конгреса ноказаше сувише још и то, да Хрвати, кад виде Ђаковачког бискуиа Штросмајера ту персониФицирану хрватску нолитику и живи иротест против свих непријатеља великохрватских асппрација, не могу апсолутно ништа друго мислити нп радити, до ли политизирати; а пошто је Штросмајер јако стар, изгледа, да ће слична част и слава прећи и на врхбосанског надбискупа Штадлера, који је н онако већ преузео сва агенда, нарочито пропагандистичка, ирвога са истом девизом: т све за вјеру и домовину ,“ вулгарно речено: „ све за католичку вјеру , јединство црквено и за Велику Хрватску .“ II ако би ова ирећерана ревност хрватска, да једном на нгтету туђу - до велике свјетске државе дођу, неминовно требала да их престави као себичан н тјесногруд свијет, инак се они на самом конгресу трсише, да покажу и докажу свему свијету на видику своју „великодушност.“ Држати конгрес римске цркве а не сјетити се Рима, значило би толико исто, колпко бити у Риму а не видјети папу. Хрвати се с тога сјетише на конгресу свом не само Рима, него и папе. Знадоше они, да и папа чезне за свјетском државом, као и они, и видјевши, да су онп и иапа унрав „зоси Јоlогнт“ у томе, што немају своје свјетске државе, донесоше на предлог свог конгреског нредсједника, гроФа Кулмера, ову једнодушну резолуцију: „Хрвати католици, сакупљени на првом католичком састанку, тврдо увјерени, како је св. Оцу папп као глави католичке цркве потребан посебан само њему припадајући териториј, да буде као потпуни суверен могао неодвисно н без сваке запреке вршити своју апоштолску службу, пзјављују да од свога увјерења ни у напредак одустати не ће, молећи и Свевишњега, да Он то ускори,“ То је јамачно хтјело бити „великодушно“ хрватско уздарје папи, који их заиста даном нриликом протежира, нарочито код попуњења хрватских биску-

ХРШПЋАНСКЖ ВЕСНИК

КОНГРЕС ХРВАТСКО-РИМСКЕ ДРКВЕ У ЗАГРЕБУ