Arhiv UNS — Listovi stranaka

NOVE NEOKONZERVATIVNE STRANKE

Konzervativnu stranku određuje to što nema nikakav čvrst ргоgram - Njen osnovni cilj je održavanje postojećeg stanja, pre svega održavanje svoje vlasti - Kada to postane neophodno, stavlja se "na čelo reformi" kako bi stvarne promene onemogućila

Politički život u Jugoslaviji je prilično nerazumljiv. I spoljni i unutrašnji posmatrači pitaju se како je moguće da epohalni događaji koji potresaju istočnu Evropu i ceo svet tako malo utiču na Jugoslaviju, Reklo bi se da su ti posmatrači propustili da uoče da je u Jugoslaviji na vreme izvršena jedna bitna promena sistema, posle koje na vlasti više nije jedna konzervativna komunistička stranka, poput onih koje silaze sa političke scene u istočnoj Evropi, i da Jugoslavijom danas vlada savez neokonzervativnih stranaka bez jugoslovenske opozicije. Pravila igre tog novog sistema još nisu dovoljno shvaćena. Na žalost, opet živimo, kao što je jednom rekao Draža Marković, nekadašnji šef stare konzervativne stranke, u "društvu bez presedana". Dakle, neuporedivi, pa zato i nerazumljivi drugima i sami sebi. KONZERVATFVNA STRANKA Savez komunista Jugoslavije, koji je doskora upravljao Jugoslavijom, po kriterijumima politikologije imao je profil tipične konzervativne stranke. Konzervativnu stranku određuje to što nema nikakav čvrst program. Njen osnovni cilj je odrzavanje postojećeg stanja, pre svega održavanje svoje vlasti. Опа nastoji da spreči svaku promenu, a budući da je to nemoguće, da promene uspori ili liši prave sadržine. Konzervativna stranka odbija da

jasnim pravilima ograniči svoju vlast, pravdajući to stavom da je važno da su na vlasti "pravi Ijudi", koji vlast neće zloupotrebiti. Опа neprestano osluškuje glasove javnosti (ili ulice, gde javnosti nema) i na osnovu tih glasova konstruiše nekakvu programsku konstrukciju, u koju niti stvarno veruje niti nastoji da je ostvari. Njoj je jedino važno da stoji "na čelu" svakog programa reformi, kako bi reformu mogla onemogućiti ili sabotirati. Praksa Saveza komunista Jugoslavije tokom proteklih decenija uklapa se odlično u ovu sliku. Setimo se samo svih "reformi" kroz koje smo prolazili i koje su doživljavale poraze, iz kojth se smesta išlo u nove reforme јег je za tu stranku bitno jedino Ijude stalno organizovati i nekud ih voditi, da se пе bi sami organizovali i pokušali da formulišu sopstvene programe. A kada se to i dogodi, njihovi programi se "usvajaju", a nosioci programa eliminišu iz političkog života. Tu je praksu Savez komunista Jugoslavije obogatio čitavim nizom novih tehnika, od kojih su svakako najznačajnije dve: jedna, која bi se mogla nazvati "trbuhozborstvo", i druga, koja bi se mogla nazvati "udvajanje". Obe su opsenarske tehnike. Pred zapanjenim očima publikuma ova stranka je naučila korisnu veštinu da se

povremeno javlja i glasom sopstvene opozicije. Stranka je bila u stanju da istovremeno govori i svojim glasom i glasom sopstvene opozicije, "oštro tmtikujući" sopstvenu neuspešnu politiku. Naravno, to je uvek činila u bezopasnim dozama. Sopstvenim glasom priznavala je "prošle greške" i proglašavala "istorijske zaokrete" tražeći produženje mandata, koje je glasom opozicije i dobijala. U sprovođenju nove reforme stranka se služila drugom tehnikom: tehnikom "udvajanja". Stranka je istovremeno "provodila reforme" i "pružala im otpore". Svoj reformatorskt lik nazivala je Savezom komunista, a svoj saboterski lik "birokratijom". Ta "birokratija", o kojoj se priča decenijama, naravno, bila je nepobediva i njeni otpori su se većno i neuspešno "slamali" zato što je i subjekt "otpora" i subjekt "slamanja" bio, u stvari, jedan te isti. "Udvajanje" je moglo uzimati i druge oblike. Stranka je tokom celog svog veka uzgajala tzv. "liberalno krilo", držeći ga u svakom trenutku pod potpunom kontrolom. To "liberalno krilo" nosilac je liberalne interpretacije nejasnog programa. Takvom interpretacijom pridobija se podrška za program, kada je ona potrebna. Kada je stranka dovoljno jaka da joj takva podrška više ne treba, ili kada se ovo liberalno krilo drzne da pokuša da vodi politiku, liberalno krilo se kosi i posle nekog vremena zasađuje novo. Tako je konzervativna stranka dobijala ono što svaka konzervathTia stranka samo i

traži - vreme, tj. produženje mandata. U tom smislu Havel danas govori o "nacionalizaciji vremena" koje su, po njemu, proveli u Čehoslovačkoj komunisti. Trajnost ovakvog poretka poslajala je njegova nezavisna legitimacija, po logici da "sve traje i treba da traje". Čak i kada je ovakva tehnologija vladanja postala potpuno prozirna, apatija, umor i rezignacija koju ova opsena izaziva, tumačeni su kao prećutna saglasnost, consensus omnium. Poredak se činio skoro legitimnim na čuđenje sveta koji se pitao

како Ijudi na to mogu pristati, јег nije na sebi isprobao efekte ove vrtežke. Kada se ovome doda još i tehnika "šargarepe i štapa”, postaje sasvim jasno kako je takav sistem uspešno funkcionisao. Naime, dok je s jedne strane vršena bezobzima represija nad svakom nezavisnom i samorođenom opozicijom ("stihija"), s druge strane je uspostavljen sistem nagrađa za lojalnost: zapošljavanje ("moralno-politička podobnost"), napredovanje ("naših kadrova"), učešće u vlasti, stanovi, krediti, dnevnice, službeni automobili, veze, razne druge privilegije, đo onih najraširenijih: da se prima plata i uživa socijalna sigurnost bez rada. Sredstva za ove "šargarepe" obezbeđivao je sistem tzv. "društvene svojine" čijim plodovima raspolaže suvereno partija, nemilice ih trošeči na kupovanje političke podrške, a zatim se u tu svrhu i zadužujuči na račun budučih pokolenja. Konačno, dodatnu legitimaciju đobijao je ovaj sistem prisvajajuči sebi u političku zaslugu i ono što je bilo posledica neizbežnog i prirodnog organskog razvoja društva. Vertikalna društvena pokretljivost, čelo takvog programa značilo bi staviti se na čelo programa za samoukidanje. To se protivilo prostom nagonu za samoodržavanje. Pored toga, stavljanje na čelo takvog programa bilo bi lišeno svake kredibilnosti, jer je i posleđnjem čoveku jasno da Savez komunista ne može ostvarivati program koji se kosi sa njegovim najđubljim interesom, pa čak i sa jasno deklarisanim ustavnim položajem stranke. "NOVA POLITIKA" NEOKONZERVATLVNE STRANKE Trebalo je, dakle, definisati novoi politiku i potražiti novi identitet i novu legitimaciju. Pokazalo se da sa tim ide vrlo teško kada je reč o novom jugoslovenskom iđentitetu, novoj jugoslovenskoj legitimaciji i novoj jugoslovenskoj politici. U stvari - nemoguće.

Svoju staru (ideološku) isključivost zamenile su novom, nacionalnom. Svoje stare (ideološke) propagandne navike prenele su i u nove uslove "zaoštravanja nacionalne" umesto "klasne borbe". Svoj partikulami, partijski, interes naučile su da projektuju kao nacionalni umesto klasni. Huškanje protiv ideološkog neprijatelja, zameniie su huškanjem protiv nacionalnog neprijatelja. Isti sistem monopolskog govora i daije je na snazi. Ista kontrola i manipulacija javnosti, iste prokušane tehnike vladanja, isti telegrami podrške, opet slike, zastave i pesme umesto razuma i razloga. Ista teorija zavere i okruženja, s tim što nosioci zavere više nisu reakcionami krugovi u inostranstvu, več drugi delovi Saveza komunista.

Privid napredovanja: seljaci postajali radnici, radnici službenici, a službenici školovali decu za intelektualna zanimanja.

8

POLITIKA

DEMOKJRATUA danas