Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

да умире пријо, пего шхо се родпо, а њима позшслите јест. И тај осећај сипремације иад другима, баш тога радп, учинио их је безобразном дечурлијом, тако, да својим бодесним п сензитивним прстпма тргају беле руже« по грудима мајке домовпне, н дрхтавим својим нрстићнма шапућућл »sensible!« чепркају« што но Вараждинци веле. по живчаној структури потомака Зрињскога н Франконана. Још би било добро, кад бп ове сепзуалисте, који радп хармоније уз сву опозицију љубе сепзацпју, само на своје нљували, алл њпма није пп туђе дорасло. Стога се не смије нико зачудпти. ако којп од њих кадкад избаци: Шилер је глупост, а српска литература, »литература сто година одзада заостлвших ctc. « II у том презиру и запозу, они веле, да путују даље, даљо. рецпмо кроз Илицу, а то је главпа загребачка улпца. која води у — Стењевац, * док не стнгпу једног лепог дана пред његова врата. Опа прва група иде контрернил путем. Опа је окренула у дољну Илицу све до стана др. Јозефа Франка. да прнми лекцнје о пдеалима, које треба опевати. Ову четицу водп блажени Др. А. Тресић Иавпчпћ. које му је главно обплежје то, да се у његовпм патриотским »пјесмама« најбоље истиче »vis coinieai« Осим песама хвалиса се оп п разним врстама прозе и поезнје, дапаче п путописима, те је радп тежње за лптераргшм лудорпјама елпчан Вирекеровом магарцу, којп је до смртп своје желно већп реп. Да смо за шпвота Октавијанова, принесли бп »deo ridiculo« жртву од пет печених врапчпћа, а у .данашњем веку смемо се само пасмпјатн. јер Трееић иначе Музин спп пздаје се за Хорана. без н најмање компарагшје Терзита и Адонпса. До сад има на душп две књиге несама, један роман. један путоппе, аиздаје нолумесечни Leib-šornal« No\d viek, који с Miincbener Flig-endc Llatter пема нпшта заједпичкога. Измећу овпх двпју група налазисе вТппе лањих групица. Једна од овпх тежи на једну. а друга на другу страну', дочим трећа опонаша Буридановог магарца мећу два снопа сена. Мећу овим груницама налазе се »индивкдуалпсте.« И то Трнскп цензиониранп песнпк, којн мпрно чека повога надбискупа, днректора, свечану згоду плп осповање новога друштва. каквогод циља, да »спева« пригодницу. Но будући се већ годину дана таковога штогод десило није, Трнски се пе помаље иа лптерарнп хоризопт. Затим је пеки лутајући »Nenio« па иеки, који нема свога имена па се кочоперп тућнм, а то је »Mirza Safvct« па један који нема својих песама па се кочоперп 'туцим а то је Др. Август Харамбашић. За њега погтоји ономатопоична сентепција »Автустова муза, музе туће жузе.« Затим је један. који је сличап мајмуну, (само зато, да сваки од »четрдесдторпце« мислп да је то оп. пећемо му пме споменутпЈ. Па је Једап. који је пздао књигу песама за које се може рећи псто, што је и Волтер рекао за Помпињапова дела наиме: Изказује им се велика част, ако се употребе за духап умотати, ја знам некоје, који су их за другу употребу .... etc. Па опет један, који штампајући својо пјесме рецитира Свпфтове речи: Најглавнији цпљ мога живбта је, пе људе забављати, већ љутпти пт. д. пт. д. ad nnmerura qnadr»g'esimniii. Иеваи тражи бисер по ђубрету, а и ши би могли у хрватској лприци наћи певца« пли »боље рекућ« песника, којп би био бисер. алп то је мучап посао. а jtropos чујмо што Треснћ ппше након

* Стењсвац је болница за луде.

12

ОМЛАД II Н А