Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

кретња, или ритмично прекпдање говора у а.фекту, Он пије наслједник и потомак, оп је ооновалац и »дјед.« Принцип му је истина и њом уништује не само папвне пекњижевне плебејце, иего и начитане естетичаре и књпжевнике. Његово генијално пзвађање зауставља критичарско перо укочепо од необичног дивљења. Законн је потпуни натуралиста своје школе. Ко хоће да има појма о натурализму и о умјетности, коју је натурализам у стању произвестп, мора впдјетп Законија. А ко разумије и зна учптп, тај he научити од Законија, како је умјетиост неизмјерна и неограничена, кад се споји с природом, те да постаје заправо еама творац, докле конвенцпонални идеадизам залазп у ћор-еокак старих шаблона. Закони је у сваком погледу паравап. Њему није тешко, да преставља најгрознију сцену, па макар она била. колпко ружна и одурна, те колико пута човјек нехотице мора признати патуралистичпу девизу »lc ]oid с’ est le beau.« Добри наш чичица Хомер, бог свпх идеелиста, опјевао је Еиркине свиње у правој свињској страховитости, па зар би могао данас когод зато приговорити. Данте је без пкакве еиле опјевао све грозоте подземља и све одурне његове страсти. Кад бп хтјели акцептирати пензпонатска правила «пољепшавања« требали бп најприје бацптп у ватру половицу класпчне литературе. Даље дакле са лажним ријечима. Умјетност захтпјева слободу! Требаје самовидјети уИбзеновим »Аветпма« »Авети« у Законијевој едицији изгубиле су инпцијатпву самога писца. Главно лице удовпца Алвинг губп сасвим своје првотпо значење. Закони ставља драми повога јунака Освалда, а тиме инкарнира страхоту домаћега морала, која могуће самом писцу није бида ии на крај паметп, У овом комаду је Законијево приказивање неограпичено. Да формира своју особу ставља он свој дух и свој физикум у службу престављања Невјеројатно је, какав израз може да прими Законијево лице и сви дијелови његовога тијела. Код њега не гледају само очи, не говоре само уста, већ се миче свакп прст као да изриче своје мнијење, а мпшце као да воде жестоку дебату. Законију је играчка проблиједити или зацрвеппти. Његов Освалд тако је истинит, тако прпродап, да нам одузпма дах и потреса живцима. То је врхунац умјетностп, у којој се мупицијезна опажања с впјерним опетовањем пзједначују. Овакова умјетност дјелује п увјерава те рафа исту, да кажемо пеугодпост, коју бп човјек осјетио, кад би у овакову страшну збиљу погледао. Те баш стога не смијено пити се усуђујемо прпговарати Закоиијевој умјетиостп, пли чак жељети, да се пстипа ограничи, која нам на груднма као мора почива. Већ у првом чину, кад Закони као Освалд на позорницу ступа, видимо ми у Освалду изгубљенога човјека. Меланхоличан, несталан поглед, троми ход, тражење за згодним изразима, нервозпо играње с пошмпчићем лулице одају почетак деменсе, која у моментаном забораву, у нејасном изговарању и заплитању језпка даље напредује. Синтакса говора бпва све замршенија, поглед све гдупљи п празнији, а животпњска нарав пзбпја све впше и више на површпну, док ие дофе свршетак. Глупост са дрхћућпм удовима и одурнпм лпцем пада у столнцу с монотоним и страшним узвицима »Сунце.... болна слика душевне итјелесне смрти. Гледајући Закопија брзо схваћамо усклик Освалдов »Ја не могу радити« јер цијели развитак болести, тако је прецизно и истинито у сваком свом детајлу приказан, да га није могуће заборавити. Страшно ово прпказпвање Ибзенових »Авети« било је свагдје епохалнп театарски догађај. Знаменити талијански драматичар Роберто Брако, карактерише у свом напуљекгм допису у

14

OМЛА Д И Н А