Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

То је велика истипа, илп зар би могао Тургењев цијелу фабулу трагедије преиијети у малено осамљепо руско сеоце. Закони као модерни глумац, који своју умјетност базира на истини, није га могао другачије схватити, него као старца, зато је и одиграо херојску величину п дјетнњство старости, часовиту лудост п прелаз пз душевног тамног сна, јесењу старачку бол и издисај физичннога бића, обавијеног са свом тихом грозом самртне трагике, тако дивном апализом и таком потресном натуралистичном игром, какву ријетко впфамо на позорници. II нехотице се сјећамо старкеље Фуоиа у Золином роману «Мајка земља», који такођер није нншта друго, до сеоски краљ Лир, персонификација људске боли али и Золинога блата. Како би дивно одиграо Закони тог модерног краља Лира можемо помислити. Особито нас је Закони пзненадио у носљедњем чину «Краља Лпра.» Сви велпкп глумци, па п Росп донијели су мртву Корделију на позорницу Закопп ју је довукао, и то Једва једвице. Измучена старачка снага није друкчије могла. Гле! по оним сребрнкастим бијелим очима нлива суза неизмјерне боли п очаја и здвојности, јер оп нема толико снаге да своје мртво чедо носи на рукама, већ је мора да вуче и по праху и по калу. То је бол, то је величанство! То је поента Законијевог Лира. Ту је био Закони величанствен, она бол је прешла на нас и ми смо. је осјећали. II чисто пам је мило бпло, да је она њемачка пзрека « Jecler Zo!l ein K6nig’» изгубпла своју парадну снагу п исчезда сасвим пред Законијевим Лиром. II у тој милини неосјетно падосмо с величанствеве идеалности у сурову реалност,- која има не мање поезије, да гане душу п ум паш. II с великим одобравањем остависмо позоришну зграду увјерени, да смо дожпвјелп једну праву и пстиниту трагедију једног старог краља, који није ништа внше и не може внше бити, него један старп и измучени човјек. Међу драме, које је Закони у Загребу играо, спада п модерна веристична драма „I disonestiK (Беспоштењацп). Овај иначе знамецити мплански писац дао је с ~Беспоштењацима“ модерној талијанској литератури прости ефектни комад, без икакве финије душевпе стране, по садржају одурап, а по фактури сензационалан. Карло Морети муж жене, која га вара исправа срећан, морадан, строг и поштеи, постаје након открпћа женине невјере тпгар, па касније дефраудант и бјегунац. Глупави морал, којим би се хтједо показати, како онај, који хоће, да пале и понижене осуђује, сам мора поднијети искушење, а да би имао право осућивати. Законп је својом игром подигао овај комад у впше сфере, створпвши у Карлу Моретију веома интересантну фигуру, којом се особито у другом чину уздиже високо над автором. Откривши наиме невјеру жене постаје он други Отело. Љегова се поштена и вијерна нарав уздиже да великом снагом уппштп Елизу, коју је до сада у срцу носпо. У бјеспилу зграби он своју жену за врат, п она пада на под без гласка. Страшан призор. Карло се боји, да ју је удавио те избуљеним очима, дрхћућим блиједим лицем и отворепим устима шапуће, да се једва чује. »Елиза... лиза...« Овај моменат драме пграо је Законп духом и умјетношћу, која је публици одузела дах. То је. био врхунац Законијевог приказивања у овој парадној улози. Оно интересантно преслушавање, када му се жена исповиједа, опе изврсне психодошке ниаисе, којима је исказивао своју душевну бол те она здвојност и страх, кад се поплаши, да ју је задавио, не да се имитирати. То је призор, који на позорници стоји као уникум, те

16

OМЛА Д И Н А