Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Дрхив за историју ерпске православне карловачке митрополије | 127

Ф поглавара церковнаго, и прочаго клера и народа избранне депетацио кодЂ всевмсочаишаго Цесаро кралевскаго двора на велики всего обтцества пркост, срамота и узрокоганЂ трошка, за неправичне обносити, и тбмЂ многе новине у народљ увести, вшцеже бе8ћи

4. За всем клерб и Народ вћзомое безправилное и числе архтеренском умалителное себишкји Епархти похитцене, онљ чрезљ депетацио велик о 1740. и 1741. у Бечу бившио, како се видбти можетљЂ из протокола, седе правилном како Братоубјца подлежати признатљ, безсовђстно еме знаемими обЂицанши и подметци на великое всего собора негодованзе убђдилљ Блаженнаго Господина при ономљ неправичномљ стежанти оноа Епархји остати, таже в' мазде толикаго Патрјаршескаго о нема снисходителства во времи преставлнич Г. Темишварскаго Димитртевича (Николе) без знанја своего поглавара поквсилсе Администраторства онаго Ешскопата прјимити се, а

5. НинЂ по жалостномт Г. Патрјарха преставтенји всћми види и начини, молбами, дари, обћшцанји, трактацјами и ласканјемљ по већхЂ краехљ ишцетљ Дрхјешскопство имбти; убо атце нинЂ тако Ешскопљ и подЂ властпо сицЂ сице безсавћстно посте паетт, колми паче, егда бвг сицевгмљ начиномљ Арх шскопомљ бвлЂ, можетљ бњти, горшал дерзнблт бвг; и У сицеваго Архи шскопа кон би надежда церквамт, закона, Сватценстве и Благостоинио Народном бмла«.

Ову је оптужбу написао тадашњи канцелиста народни, потоњи народни секретар Павле Ненадовић, синовац потоњега митрополита Павла Ненадовића — истина, он се није под њу потписао, али је његов рукопис.

Ко ју је пак саставио, не зна се, но може се за извесно узети, да, ако је није саставио тадашњи владика Павле Ненадовић, да јој је он кумовао, јер он је могао знати за неке ствари, које се у њој спомињу, као н. пр. оно »похишценне« себешке — вршачке — епархије, о чему је било дугог спора. ,

У погледу пак »унијатства« Антоновића, огрешио се састављач поменуте оптужбе јако о истину, јер Антоновић је водио жестоку борбу с »господствујућима« због уније за цело време епископовања, што се види и из протоколе, у којој је уведена његова борба с њима.

Не треба заборавити, да је у то а и пре тога времена, наш народ — бојећи се за своју веру — по својој познатој лаковерности сваку новину, коју би увео који митрополит, основану на учењу наше цркве, сматрао као »унијатску новост«.

Та није ли наш народ прогласио био и митрополита Мојсија Петровића за унијата, што је наредио да се женама кад умру, чело главе постави крст, у место дотадашњег обичаја што им се постављала преслица.

Наш је народ прогласио за унијата и митрополита Вићентија Јовановића, па није чудо, што се зуцкало и за Исаију Антоновића да је унијат.

Ова оптужба није постигла оно, што се њоме мислило постићи, јер је Исаија Антоновић био једногласно изабран за митрополита, и свакако би овај избор бацио чудну сенку на посланике народне и архијереје, кад се зна, каква је била повика на њега, што је приграбио -— без одобрења патријархова — и себешку-вршачку епархију, у