Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Дрхив за историју српске православне карловачке митрополије 37

Њих је као што горе рекосмо за извесно народ — епископат, клир и народ — одмах по смрти митрополитовој постављао, ну круна их је својевласно именовала — потврђивала за администраторе, без обзира на претходни избор — постављање — народно.

По томе не стоји поменута тврдња народно-црквеног већа од 10. Септ. 1768., да је администраторе митрополије одувек постављао епископат, клир и народ. Јесте, они су их бирали, али их је круна потврђивала, што признаде и сабор 1769. ,

Да је круна присвајала себи право — и вршила га — да поставља администраторе за митрополију, види се и из тога, што кад су 8. Септ. 1722. на народном сабору у Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) посланици закључили, да пошто је митрополит карловачки Вићентије Поповић оболео: „избрасмо београдског митрополита Мојсија Петровића на помошч јему бити, како ти коадјутора или спомошчника«, нашто су пристала и оба поменута митро-. полита; присутни царски комесари пуковник барон Рудолфини и земаљски аудитор Амвросије Фретч протестоваше против тога закључка саборска.

Сазнавши за тај закључак заповедајући генерал у Славонији барон Петраш, јави комесару Рудолфину да „пристојном благошћу“ напомене митрополиту Вићентију Поповићу, да не прима себи за коадјутора митрополита Мојсија Петровића пре, него што дође превишња одлука, а тако исто и митрополиту Мојсију Петровићу да се не прима коадјуторства.

24. Нов. (5. Деп.) 1722. изиђе рескрипт дворског ратног Савета, · упућен комесару РудолФину у ком се рекло: „Од целокупног народа једногласно захтевано постављање једног администратора јесте ствар, која засеца у права царска, и које се без позитивне дворске наредбе ни у ком смеру не може дозволити...“

(О овоме види опширније у нашем чланку „Мојсије Петровић, митропољит београдски“. „Споменик“ срп. кр. Академије ХХХТУ. стр. 94. и даље).

По смрти митрополита Вићентија Поповића (+ 8. (19.) Окт. 1725.) искупљени епископат, клир и народ у Крушедолу на сахрани Вићентијевој, изабраше по дотадашњем обичају изасланике да иду у Беч да моле дозволу за држање народног сабора ради избора новог митрополита, а подједно изабраше за администратора митрополије Софроније Томашевића бачког владику, што се види из овог позива, што га је послао будимском владици Михаилу Милошевићу ради избора посланика за предстојећи сабор.

Исти гласи: „Прђосвиценнеишти господине и намљ лобезнеишти.

Знамо a BDJIWMO вств вашеме сватителстве, како что се народни наши послати дбпетати после самр'ти блаженнопочившего господина архјептскопа и митрополита нашего горе дворе цесарскоме за ради оце нарџднаго нашего прошенја, изабрати сЂбе црковнаго Погла вара и заради саединенја две архјешскопата, ков вест нам милостивеише цесарско вбличество допестили и резолвирали, и дали по прошенио нашем , како нам и наши посланици пишетв и заистинствиот, како веће такове резолбше имћот ва руках, и скоро хошет џвамо прити, и пишут нам кои вс нареждени бити комисари на