Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије. 05:

Љубибратића, Уроша Несторовића, генерала Путника, владике Данила Јакшића, митрополита Павла Ненадовића.

А написао је живот и рад и још неколико наших заслужних људи и књижевника у „Гласу истине“, „Бршљану“ и „Вечерњачи“.

И знајући све ово, ја сам до сада, као што се види из моје „Библијографије“ не само обелоданио многу историчну грађу и написао многе расправе, него сам уз то и описао и изнео на јавност и живот и рад многих наших заслужних људи, за које се или врло мало или баш нимало није знало. |

Па како ја поред свег тога имам још доста прикупљене грађе историчне, и то и врло важне, коју грађу треба ја да обелоданим и пропратим, многа питања да рашчистим и погрешке да исправим, многе заборављене и заслужне народне пријатеље и раденике да "изнесем из таме заборава на јавност, што држим да су увидели и знали многи од оних, који ми честиташе 70. годишњицу са онаком жељом; то држим, да имам право и сам, из тих, и једино из тих разлога пожелети себи повољна здравља и дуга живота, да бар главније ствари посвршујем.

јер ја из других разлога поред моје „мировинске припомоћи“ од 1200 кр. — после 44 године свештеничког службовања — и 800 кр. библијотекарске плате, и не бих, све да сам и човек за светско уживање, могао пожелети себи дуга века да могу само што дуже уживати.

У осталом, како не зависи ни од мене ни од других дужина времена мог даљег живота, него у Божјој руци, то се ја њему и молим у свагдањим молитвама да ме што дуже одржи у крепком здрављу и животу и избави от всјакија скорби, гњева и нужди.

јесте поред наведених и сувише смерних срестава — све кад би сам и био човек од уживања — не да се уживати радости овога света, нашто у осталом српски књижевници, и то не данашњи, него и стари нису могли ни помишљати.

још је Мушицки рекао:

„Двоици, ах! бијаху при смерти другови плачни: Бједа и туга и глад. Коим, мора л' ко чут2

Кои не хтеше њи за живота надгледати братски; Молебни слушат њин глас, нисам откриват рад, Кои им за живота не даваше хљеба насушна, Што #' тим по смрти слух“

А данас2 И данас наш народ — управо његова интелигенција и богаташи не потпомажу књижевнике српске, не узимају њихове радове — књиге — и не држе листове стручне.

У старо је доба било „благочастивих“ мајстора, који су трошком својим издавали књиге, а данас наши милијонари не ће ни 6 кр. да жртвују за „Архив“, и ако су позвани били да се претплате.

И кад се поред таких прилика нађе неко, да се бави писањем књига и издавањем стручних листова, од чега се не само нема надати новчаној користи, него уз труд трпи и штету, код тог се не може ништа друго претпоставити, него велика љубав за свој народ, а код мене издавањем „Архива“ и велика љубав спрам наше прошлости.