Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 39

јего Татомировића немедлено из ареста испустити повељел сообшченигм сицевим: да никогда на нем о сем никакову сатисфакцију изискивати будет, којеј депутации с прошением и наложил глагоља:

ја вашему прошенију удовлетворја и ви такожде моему не мојте противни днес јавитисја, но по извјестии сем абие да имате вотами вашими свободними Архиепископа нераспушчесја избрати, кое желание и налог јегда депутација цјелому кромје Епископов собранију извјести, то абие Г. Сечанац слово Господом депутиртом предложи глагоља: Браћо! Ми сви овде на тој конец собралисја, что би все к благополучију нашему сљедовало, погледом на предмјет сего нашего дјеланија и увидјети можем јасно, да такови изискуетсја к званију Архиепископскому муж добродјетелмиже и в науках исполнени, муж пак науку љубјашчи и во дјејствие по желанију обшчему с настојанием таковују произвести в народје нашем могушчују. Правда что ми сви до персони не входим, они вси честни и добродјетелни, обаче наукоју не сравнени. За то убо вси в кандидации нека изостанут, и коего клер и народ изберет во Архиепископа, тој и да постанет.

Сему абие сљедуја Г. Генерал Папила мњел прехитрити всјех мњенија, абие повељел Павлу регистратору вотуме на папир всјех чланов поставити и у кандидацију не вејех но токмо трех Г. Епископов, т.ј. Г. Администратора Петровића, Г. Шакабенду и Г. Стра-

тимировића избрал и поставил, коему и вес собор склонилсја.

Сију хитрост јегда Г. Сечанац предвидјел, зачал говорити: Г. Генерал и браћо моја, понеже времја кратко јест, за то мислим да овако поступимо и лучше будет: кои хоће и жели да Г. Петровић буде Архиепископ, тај један за другим нека иде горе с десне стране, кои хоће пак на страну Г. Шакабенде тај нека иде на леву страну сале, а кои хоће и жели да Г. Стратимировић буде, тај нека иде доле к пећи.

И сицевому совјету сљедовали вси и раздјелилисја одма на три части, једна на Петровића, друга на Шакабенду, а трећа на Стратимировића. Сие раздјеление јегда видјел Г. Генерал Папила да на страну Стратимировића више од поле клонитсја и начали викати виват Стратимировић Архиепископ, то јему противно веома видјелосја и начал противорјечити увјешчаја о младости јего неспособна битик таковому великому достоинству и против того Администратора хва" лити начал, что он человјек во времени своем научен, двору и прочим високим лицам познат, во Архиепископин отрастао, имјеет искуство

во всем и таковаго хоћемо за Архиепископа, а не по желанију вашему кога ви хоћете и кои не ће бити.

Он јест человјек честан и разуман и никакова порока неима, само шчо је млад, и таковим ражареним сердцем мњел всјех мњенија премјенити, обаче намјестник Сент-Андрејски Прокопии Поповић отвјетствовал му сице: Високородни Г. Генерал! Младост с разумом неприпјатетвует к званију, ибо примјер јасни видим что дјелает их Величество, старих Господеј официров јубилира (пензионише); а

младих на их мјесто поставља. Па