Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

84 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

нису по цјели дан у мјесту код дома, но на пољу дјелајут, да на сваки дан у тој седмици поне трижди по њеколико метании творет и Богу молетсе, и тако сицевим образом седмицу тују проведше, у суботу или у недјељу, јакоже им наредите, ко св. тајнам приступајут.

То све устроити и во обичај у сваком мјесту вовести вам налагаетсја, да сваки не само за сад, но и сваког поста по једну седмицу прежде причастија у церков утром, полуднем и вечером входит, и по истечении к причашченију приступает, а не јегда исповједитсе, абие кромје сваког приуготовленија причаститисја идет.

Вам же под залогом тим да будет, да ашче тое тако отсеље бивати неустроите, ви јако духовниј отец хоћете Богу слово и отвјет дати.

Дано в Карловцје 6. Марта 1762. Смирени Арх. и Митрополит и

обоих ц. к. величеств тајни Совјетник Павел Ненадович с. р.

Митрополит је Ненадовић издао ово наставление јрм. духовнику Михаилу кад је већ почео исповедати. С тога му је и адресовао:

Преподобњејшему Јеромонаху Михаилу протопопијата карловачкаго духовнику ·

Скоро Скоро Скорјејше. Гдје будет.

Свјашченици Протопопијата Карловачкаго истражите где јест и оправите скоро.

Примих 8. Марта у Нови Карловци 1762.

Уз своје поменуте посланице што их је Митрополит Ненадовић редовно разашиљао ускршњега поста, он је и посебно упућивао на парохе своје посланице у погледу духовних отаца.

Тако је н. пр. 1760. упутио ову:

Павел Божиеју Милостију — — — — —

Благоговјејњему протопресвитеру, свјашчеником = о

Јакоже Ми званију Нашему посљедујушче, наступившу сему душеспасителному Рождества Христова посту неоставихом настојание о душах ваших словом и учением повторити и напоменути, јако сие времја дадесја нам нашего сердца оскорбление представити, что мнози от вас за зли свој обичај и о души своеј нерадјение в сие поста свјатаго времја, предуготовљајушчее всјакаго христианина дњу оному великому поклонитисја, вонже Господ Наш Исус Христос человјечество за спасение Наше пријат, к духовним своим отцем на исповјед приходити не токмо љењатсја, но конечно неприходјат, и тако и себе и домашнија своја на велику души и тјела тшчету лишајут свјатих и животворјашчих таин.