Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 91

У одбрани смо рекли, да се њему није могло замерити што је као Србин желео да Србија постане самосталном државом, односно васалном кнежевином, а да не потпадне под католичку Аустрију, пошто Србија није била аустријска провинција коју је Турска освојила, те да би по ослобођењу имала опет њојзи припасти. С тога Аустрија није имала никаквог права на Србију.

Да је дотле Аустрија друкчије поступала са Србима у својој земљи, и да им није дирала у веру, а тако исто да је друкчије поступала са Србима у Србији 1718.—1739., и да није слушала и напуштала фратре и јежовите, и друкчије људе постављала на управу; нема сумње, да Стратимировић не би саветовао Србијанцима да приме ког аустријског принца.

Поменутим својим „Нацртом“ показао је Стратимировић своје српско родољубље, што је показао и иначе за цело време српског устанка од 1804.—1813., због чега му је и записано име златним словима у историји истог устанка.

Но осим митрополита Стратимировића, имали смо ми још једног српског Архијереја, владику бачког Јована Јовановића, који је већи био Србин и од Стратимировића.

Њега је српски устанак 1804. још већма одушевио него и самог Стратимировића.

Владика Јован Јовановић рођен у Карловцима, питомац митрополита Вићентија Јовановића Видака — у старије су доба наши Митрополити и владике имали своје питомце, које су давали на страну да се спрему, те с тога смо и имали мало друкчијих калуђера од потоњих, међу којима је било и такових, који не могавши на другом пољу напредовати, одлазише у калуђере —, као архимандрит хоповски изабран је био од Синода 1783. за владику горњокарловачког, одакле је 1786. премештен био на бачку епархију и као бачки владика при обилажењу своје епархије умро је у Сом-

бору 12. Априла 1805. у 73. години, а сахрањен у саборној новосадској цркви.

Због своје строгости спрам свештенства, које је запуштено и разуздано било, није владика Јовановић оставио леп спомен у епар-

хији горњокарловачкој, а и замерало му се што је сувише попуштао војничким властима.

У „Гласнику“ српског ученог друштва МГ. стр. 64. рекло се: „У почетку и за време последњег турског рата ишао је без нужде по граничним турским странама и дизао народ на оружје против Турака, који се у нади да ће ослободити и дизао, но за то је био изложен хиљадама беда“.

Из књиге Драгутина М. Павловића „Србија за време последњег аустријско-турског рата 1788.—1791.. види се „како је владика бачки Јовановић долазио у Шабац, позивао народ да се сели, па онда, када је увидео своју погрешку, поново се враћао и умиривао народ, задржавајући га од сеобе“ (198.). :

бог овог га је тужио митрополит београдски Грк Дијонисије Поповић — потоњо владика будимски — 28. Маја 1791. грофу Валису команданту аустријске војске у Србији како се самовласно меша

у послове емиграције и одвраћа од емиграције у Аустрију (1. с. 308.).