Arnauti i velike sile

138

ма како испао тај рат, светиња европска, неиовредност Турске Царевине, мора се очуватш. Али брзо нестаде тога поноситог осмеха с лица Европе, на коме се показа ужас. Ту река владавина на Балкану, коју je целокупна Европа толико стотина година с мук-ом одржавала само зато, да б и доцније, у своје време, Велике Силе могле између себе поделити турску територију, '6 еще унаштена за месец дана. Бугарска војска беше продрла до Цариграда, грчка беше у Солуну, а српска беше освојила целу Стару Србију и Македонију и беше, буди Бог с нама ! чак на источној обали Јадранскога Мора. Сад je Европа стала да размишља; „Хајде, Бугари, што му драго, нека их ђаво носи, Русија he се већ постарати да они не узму Цариград и Дарданеле, ама Солун у грчким и неточна обала Адрије у српским рукама, то не сме остати, па макар букнуо најлуђи европски рат са свима својим ужасима.“ Толике векове мучи се Аустрија да угуши српски народ, те да себи ослободи пут у Солун, а сад зар Србија да постане јача, не само политички и војнички, него да територијалним изласком на море постане и привредно независна, да може по своме ћефу да се уједини у једну велику Србију, па да ова стрпа кључ од Јадранског Мора у свој џеп, те да може кад годјој се прохте, или кад то затражи Русија, закључати то море, тај једини излаз монархије на светске пијаце трговачке? То не може ни Немачка допустити, која зато Аустро-Угарску и гура на Балканско Полуострво, да би сама постала господар од Адрије. То не може ни Италија допустити, јер онда нема ништа од гьенога лепога сна, да претвори Адрију у италијанско језеро.