Balkanski rat

Страна 128

Број 8

БАЛКАНСКИ РАТ

ШтАМПАРИЈА Нлумовић И СтЕфАНОВИЋ, БеОГРАД, ЧиКА-ЉуБИНА УЛ. БР. 8,

Одговорни уредник: Ст. МНП. ШијаЧКН.

Какав је српси војшк

Љубав преиа оружју

Српски војник необично љуби своје оружје, оно му је у рату и отац н мајка. ВеЈшки део успеха долази и од неограниченог поверења, што га српски пешак има у' своју брзометку, а тобџије у свој топ Чести су призори били, да после успешне борбе војници прилећу то повима и — љубе их, јер не знају на који би други начин исказали своју љубав према њима. На бојном пољу налазили су мртве, који су тако чврсто стегли своју пушку, да је нису лако могли из укочене руке да одузму. Маса рањених носила је собом пушке и нису је хтели предавати ни на превијалишту, по су онако болни сву своју ратну опрему носили собом у болницу, да је њихово код њих. У пушци српски војник гледа најврснијег друга, који га неће изневерити када дође стани пани... Љубав српског војника према пушци врло се лепо огледа у једној песмици каплара првс чете, 3. батаљона, 7. пука Живорада Ј. ЈЈазића, који у једној својој пссми, што ју је спевао у болници, између осталога вели: Код болнице ја сам пушку пред’о, Задуго сам у њу нешто глед’о, Жао ми је моје луш;:е шарке, Ко и оне моје миле мајке. Кад болничар пушку ми одузе, Мени, браћо, ударише сузе, Јер, Бог да живи Господара Краља, И Цариград освајати ваља. Војник, који љуби пушку к’о мајку мора ићи из победе у победу.