Balkanski rat

зој §

У СЛИЦИ И РЕЧИ

бграна 1Ј5

ПЕШАДИЈСКII [ АГЈЕТАН ПРВЕ КЛАСЕ

I Радован I КОМАПДПР ЧЕТЕ У 7. ПЕШАДИЈСКОМ ИУКУ Храбри капетап Радовап са својом четом учествовао .је у свима биткама, што их је пмала прва армија са Турцима. Војпици његове чете с дивљељем говоре о храбростн што ју је њпхов комаидпр показао на Кумапову, Прилепу п Батољу. Кроз све борбе срећао је прошао, а да ни рањен иије био п ако је увек био у стрељачком лапцу и први па јуришу. Послз бит 'љске битке ои је са својом четом имао задатак да разоружава днвл>е Ариауте п иа том послу платно је свцјим племеиптим жпвотом. У једиом сукобу са Арпаутима из Мата Радовап јс сл 1 >вно нао 2,). децембра год „Малог Воата“, у близини Дебра. Војцици су свог омиљепога комапдира достојпо осветплп, а мртво тело јупака преиели су у Дебар, где вечап слп почива у нортп дебарске цркве. Пок. Радоваи јс важио као одлнчан официр, свршио је и нижи и виши курс Војпе Акапемије, а у свима се борбама одликовао. Имо хероја Шушеварића, коме је једаи рођени брат погннуо паКумапову, остаћс у трајној светлој успомеии. | Владимир Рајкови^, пешадиски капетан прве класе, командант батаљоиа у моравској дивизији другог позива, учествовао је у свима славиим подвизима ове дивизије од Мердарг до Битоља и свуда се показао како доликује јуиаку. Жепријатељски куршуми, у чијој је киши миого пута био, иоштедели су га, алп га песрећпа зараза иоак отера у гроб и српеку војску лиши једиог примерпог официра, а породпцу уздапицу, хранитеља и бранитеља. Изложеп свима ратним тегобама кааетап Владимир је у Тетову нао у постел>у из које се више није ни дигао. Премлшуо је 22 јануара, а тело му је препето у Беолрад и овде сахрањено 27 јануара уз учешће многобројвог грађапства и Краљева изасланпка. Капетан Рајковић био је скроман, мираи и новучен човек, а способан официр, којијесвоје способ* ности иа бојном пољу довументовао. Слава херојима!

Пред нди Једрена Вазда, нада би где писаула труба Кб орб небу летео је смело; Освета му је била свето дело, Освета тако крвава и груба!.., Најзад кб део гвозденога стуба Охол је стао пред Једрене бело, Ал’ тад му туга згрчи биће цело, Пред падом овог горостаса — дуба! Ај, џине, царе трију силних мбра Зашто ти чело тако пуно ббра, 8ар младост неће повратити снове? 8ар ових дана, цветају руже Да с мунарета хоџо ти протуже Вај, за одласком деце пророкове. . . Марта' 1913 год. ^ _ ИпадВН От. ЂрЧИЈ!

Ш лод Једјквм

из јвдног офнциреиог пнгта НВЗШ, 19. фебруара 1913. Кпд год дозволн грмљавина топова и прасак брзометки, дух мој улучи прилику да се вппе преко брда н долов?, преко крша и урвина до моје љубљеве Отаџбине, до лепог родн г краја, до милих и драгих. Ето н сад је тај случај. Пушке и топови умукди су неко време пред страхотом природе. Ужасан вихор готово олуја са невероватпим спежиим сметовима ућугкали су и саму градску артиљерију. Уморшг, прозебли борци по ровошша и зсмуиицама са сиуштеиим оружјем гледају и диве се гласу природе. Ја сам са својим митрзљезима и друговима из оде њња нашао скровишта у једио.ј грчкој кућн у селу Асатли, Кроз зидове иаше себа дува ветар као крлз какав стари ко.тур, али је ово нпак ирава сала ирема рову пз кога иас је страшпа студеи изјурпла. Немогући изаћи из собе у хладпе сметове, пустио сам духу на Всљу, дозволио сам му да вас обиђе и поздрави. Ево и сада блц сам у духу тамо док ми гретио толо подрхтава уз пећ, која се узалудно мучи да ми загреје мрачиу собицу. Ја пемам речи којима бих вам могао опиеати војпичке врлипе паших дпвпих, храбрих ратпика. Ја мислим да је иаш војпик издржљивошћу својом достигао врхупац! Јадранске мочари, са овим садањим сметевима киша од куршума и граната, глад и жеђ све то пије било у стању да сломи Србина. Још је у нама крв оннх иредака, који су костима засејали страховит простор од Галиције до Апгоре. Ми смо коњаници под комапдом бугарског пуковиика Морхолева. Употребљавају нас п као коњашше и као пешаке, идемо ва позицију, у ровове и ослгуравамо долипу реке, Марице. Људи су издржљивији од коња, јер ћемо скоро остати без њих. Сметовп су отежали снабдевање, а сл^жба је тешка па ћемо брзо остати бсз њих ако се пршшке не измене, Једрене гледамо као Краљево са Ружића брда. Глсдамо се као деца мед кроз стакло. После овога затишја настаће оишта каионада са свих сектора, Настаће паклена борба која ће имати да решн судбу Једрена. Је ли који наш краљевчашш пао на келики жртвеник ? Поздрав свима ошша који ме се још сећају Христифор Васовић, резервни кољички поручник идаче учитељ из Врдила, срез жичкш