Balkanski rat

Страна 222

' # БАЛКАНСКИ РАТ Број 14

је невин много горких часова и због тога је морао пре времена да напусти војску, за коју је од младости живео. Ако и за кога за ђенерала Рашића требао је овај рат, да утврди његову савесност, а документованом својом сиособношћу извојевао је, с пуно права ђенералски чин. Рашић је јелан од најстаријих наших војника. Рођен је 16, јула 1858. у Алексинцу, где је свршио основну школу и два разреда гимназије. Школовање је наставио у београдској реалци, где је 1874. свршио шести разред и ступио у Војну Академију, V једанајесгу класу у којој су му били другови генерал Живковић, генерал Степановић, пуковник Дамњан Поповић. Исаковић. Бор. Нешић, Божа Крстић, Сима Рашић, и други. У школи их је било 23. а он је био осми у рангу. Као млади питомац у рату 1876. био је у штабу јужно моравске дивизије, у четвртој батерији ове дивизије и водник четврте батерије шумадиске дивизије. Као официр био је у накнадном курсу Војне Академије У оба Српско Турска рата учествовао јс у борбама па Мрамору Апексинцу. Бобовишту, Делиграду, Пироту, Марковом Калету, Копашници и Врањи. У другоме рату био је ађутант комаиданта првог артиљеријског пука прве шумздиске дивизије шумадиског кора. У српско бугарском рату као водник прве батерије тимочког артиљеријског пука учесгвовао је у борбама на Зибену (Трну), Гургуљати, Сливници, Брезнику и Пироту. За заслуге и храброст у рату пуковник Рашић одликован је сребрном и златном медаљом за храброст, са две црногорске медзље за храброст, Таковским крстом с мачевима и медаљом за војничке врлине. И других одликозања Рашић има безброј. Он је један он наших официра, који има највише страних ордена, које је до био дугом службом на двору. Од наших ордена има Бели Орао т, ећег степена Таковс^и Крст, другог степена, а од страних ленте бугарског ордена за грађанске заслуге, и Св. Александра, црногорског Даниловог ордена,звезде ордена Франца Јосифа и Гвоздене Круне, Талијанске Круне, Румунске Круне, грчког Св. Спаситеља, турску Османлију, јапанску звезду и др. У миру Рашић је каријеру официрску почео у трупи, а 1886, после рата с Бугарском, постао је командир телеграфског одреда, којим је почело уређење сталне телеграфске команде Године 1887. постао је као капетан друге класе Краљев ордонанс, после две године унапређен је за ађутанта, а 1893 постао је маршал двора на коме је положају остао до 1 априла 1900. када је по молби као потпуковник постављен за команданта моравског артиљеријског пука. У априлу 1903. премештен је за инспектора аргиљерије у министарству војном где је остао док прошле године није пензионован. Осим других дужности пуковник Рашић био је три године хонорарни наставник Војне Академије, а Краљу Александру је био наставник за артиљериска правила. Био је изванредни комесар за пограничне трупе 1900. био је као изасланик српске војске на француским маневрима, а три године био је каомлад капетан наспреми у генералштабу. Када је Краљ Милан, по абдикацији, путовао по Истоку у његовој пратњи је био и Рашић, који је успо мене са тога свога пута написао и штампао у две велике књиге „Са Њ. В. Краљем Миланом на Истоку“. Осим тога радио је доста и на војној књижевности, која од њега има у „Ратнику“ доста цењених прилога. Рашић важи као врло способан војсковођа и за то му је и поверена тако важна команда, а дато му поверење он је потпуно оправдао и на Куманову и под

Једреном. За успехе његове дивизије под Једреном ђенерал Рашић је одликован од Краљч Фердинанда орденом за храброст трећег степена, одликовање које се у Бугарској даје само најзаслужнијим војсковођама. ■ 5 ^»

вон Крољ Мшје

Ееад Пама Топтаан

ХРАБРИ БРАНИЛАЦ СКАДРА Поспе полугодишње јуначке одбране тврдога Ска дра храбри његов командант Есад паша Топтани мо гао га је предати херојској црногорској војсци. Он је немогући више одолети навзли црногорских лавова предао град на часан начин. Црногорци су јунаке пустили да иду под оружјем. Српска војска пропустила их је кроз нашу територију у срце Албаније и Есад паша који је члан једне од најугледнијих и најбогатијих старих албанских породица. прокламовао је са својом војском независност Албаније, а себе је прогласио за првог краља те нове државе. Есад п?ша је европски обргзован човек четрдесетих година. У народу ужива врло вепики углед а породица му је на далеко чувена од старина, те се његов покрет мора узети као озбиљан покушај Албанеза да сгворе од свију и свакога независну Албанију ( 5 Бимш херојш — Осшнцнм чсрнокнсш јцнана Једрене је пало. Освећени су јунаци који нам некада изгинуше на Черномену. Прикинут је последњи беочуг ропског ланца, који нам је стезао браћу робове. То велико дело српске и бугарске војске изискивапо је и велике жртве. Велики број најбољих синова Српскога Народа платио је животом својим ту велику тековину. Једренско поље натопљено је крвљу и посе јано костима јунака браће, наше. Ослобођено р о б љ е чуваће у срцима својим благодаран спомен на своје пале ослободиоце. Али смемо ли оставити то крваво и славно поље без вид нога обележја које ће вековима казивати пролазнику, да су на томе месту слободна браћа положила живот свој за слободу браће робова? Не, то не смемо учинити. Огрешили бисмо се и о себе То славно место мора бити обележено спомени-