Balkanski rat

&АШНСкИ РА'!

број 16

Страна 250

Од Ваша до Јадрана — Са дринскоп днвнзнјои другог познва — (ч Извуците сплав на обалу! командова Љупче, према дивизијској наредби Одмах је извучен сплав на обалу, а на она четири прекинут је рад. И сад смо на обали имали почечо, а неуспело и недовршено наше пренашање у Албанију и као доказ неразмишљености: једну разваљену арнаутску кућу, која је соиственику плаћена, али која ће, све док се поново не подигне причати пролазницима — пугницима о нзгшм неуспелом преласку. Али није само то штета. Још је већа штета, што сад мора да се иде уз реку, опет по беспутници да би тек сутра дан у вече били на овом истом месту, само с оне стране Дрима. Наређено је да се полако почне превожеље две чете на чамцима. Вило је два чамца (оранице), а то су вам стабла издубљена и по два прикована даскама једно за друго. На тим дуплим ораницама, превежено је свега две чете и то од 12 часова да сутра дан у 4 часа по подне. То је био прелаз спорији но оно турско јаваш, јаваш! Пошто се није могао извршити превоз целе дивизије ни за л.есец дана, то је наређен покрет за сутра дан из јутра. Дивизијски ш т а б ноћио је у некој воденици, трупе на камењару и поред обале реке, а пионирски штаб на сувоме тлу Аранаутинове куће, коју су они развалили да нас превезу преко. Како тако, бар смо се добро одморили и у 6 часова из јутра кренули смо уз реку. Остатак од 2 чете имао је и тога дана да се пребацује преко, па да на с у п р о тн о ј страни чека дивизију, која ће прво уз — па низ воду, после више од дена маршовања доћи дотле! Киша је почела да ромиња да би се после излила у пљусак. Ја остадох с оне две чете, да их преко чекам. Али, таман сам се био распиштољио у турском хану — преко пута — опет у Спасу, а дође артиљериски мајор, сад потпуковник. Милан Павловић и саопшти, да је он одређен по молби за команданта овог полу батаљона, и да има налог, да крене напред и буде у исто време дивизији и десна побочница и предходница. Одмах је наредио те је дошао и резервни поручник Пера Велимировић, професор из Ваљева. који је као командир чете руководио пребацивањем војника преко Дрима. Цео тај деташман обе чете завршен је око 3 часа по подне и полу батаљон се кренуо, да после четврт часа под командом Павловићевом, и путоводством четири Арнаутина почне да се вере горе доле по кланцима голе Албаније. Око 6 часова пљусак је провалио облаке и ми већ мокри до голе душе, почесмо да малаксавамо. Али, ту се није смело изостајати. Напред само! гласила је команда, а ко не може, нека остане макар и погинуо од Арнаута. Мало бојазан од Арнаута, мало и урођена нам војничка послушност, гонила нас је да се не цепамо од предходнице. Чим се смркло, газили смо по поточићима до колена и тек око 9 часова, заноћили смо у једном арнаутском селу, Сакатима. Око 12

часова ноћи, стигли су и они, који су изостали. Дошли су као комарац на свећу, путовођа им је био пламен од ватре, које су, ма да је био пљусак, весело пуцка рале. Да би бољи пламен био, страдао је по мало и арнаутски плот. Међу задоцнелим, било је петнајестак болесника из VI пука, који су у зорту, да не остану сами у гудурама заборавили на болест и стењући од умора и слабости, стигли пре поноћи. Ту ноћ сам заноћио у једној оџаклији до сеоске бакалнице Целу боговетну ноћ, ми у сувоти, а полубатаљон на пљуску пробденисали смо. Међу нама је био и коњички резервни наредник д р Којић. Ту је био и дивизијски сликар из Минхена, Милан Миловановић. Крај ватре, после вечере, било је причања свега и свачега, јуначења од сваке руке и боме је претресано и старо и ново сликарство, и песништво, романтика, економија и финан сија и тути — кванти, јер је Којић у свему томе фахман. Чим је свануло прикупиле су се обе чете пред бакалницом да прво купе и остатак јела и пића из те бакалнице, што ми нисмо стигли да покупујемо. Уз благослов Арнаутина, који је готово цео дућан, за добре новце продао и запрепашћење осталих Арнаута, што нас је толико мало, а они су према ватрама, одпрошле ноћи судили, да нас је бар 10 пута толико,напустисмо село. Пљусакнас не оставља, а ми гацамо беспутнилг оштрим камењаком гледајућиу највиши вис у Албанијл, који је пред нама, крсз кишу изгледао, да је већ и само небо својим врхом разбуразио. Почели смо већ да проклињемо судбину, што ево прећосмо четири брда а никако оно највише, да нам остане бар са сгране ако не иза леђа Судбина је ваљда тако хтела да око четири часа по подне, почнемо и уз њега да се веремо. Ужас! О Господе! Ту грозоту пентрања 3000 метара уз брдо, мислимда би само кинематографски апарат на километар дугом филму могао да представи. Врисак војника, који се сурвавај/ низ брдо. Проклињање оних, који морају туда да наиђу, срце ми је парало. Више није било кише, али снег је завејао и огромне провалије, а камо ли мале руле овог проклетог Ћафа Малита. Сунце би већ давно зашло, да је излазило, када смо били на врху Ћафа Малита. Мислили смо, да ћемо ту заноћиги, па ма нес ветар, који је ужасно дерао на овом небу равном безшумном камењару, потпуно упропастио. Али смо и поред наше жеље да умремо и опростимо се мука, морали да идемо даље. Спуштали смо се поново с брега у амбиз, а из амбиза пентрали се на брег. Око 9 часова сишли смо у подножје Ћафа Малита. Потпуковник Павловић је наредио, да се из ове јаруге попнемо на један огранак великог, на Мали Ћафа Малит. Успентрали смо се и на њега, једно 3—400 метара ви* сине и тек око 11 и по часова ноћу, засветлуцале су ватре. Једина нам је утеха била та, што ћемо се еугра рано саетати са дивизијом. Одмах су послати коњани* ци назад, да се пентрају с друге стране уз Ћафа Малит и да однесу извешћа дивизији и евентуално приме даље заповести за нас.

НА11МУ ШН

Српски топови дејствују против арнаутских зликоваца.