Balkanski rat

ваЛКански рат

број 2(Ј

Страна 316

0« Вима до Јадрои — Са дрннбквп дивнзијоп другог позива — со И збиља, Турци из почетка почеше да дају отпор нашима на вису, гађајујш у непробојно стење, а по том као бесомучни јурнуше у шаторе, завукавши само гла ве под шатор. То бегање Турака наступило је само с тога, што је поручник Станимир Пешић, са својом четом, разјуривши посаду Џенер Касаба, пришао к нама и на тај начин увећао смртоносну ватру, противу градске посаде. Видећи се на навзљи, командант градаЉешатур ски потпуковник Абидин ефендија нареди, да се истакну: прво једна, по том друга, па и трећа бела застава Војници пак натакнузши на пуш<е беле мараме, држали су их у знак предаје изнад глзва Хрзбри пуковник Плазина, веровао је, да сад није превара, као што је било око подие, када су их таквим, једног, ма и турског офи-

љајући се, неки срећом без претурања, јуримо низ брдо ка градској капији. Задња пак врата од града, кроз која су Турци покушали да побегну ка Скадру, пошто им је план покварен, затворише се; а на предња изађоше парламентари, држећи на дугачкој мотци велику белу заставу Чојећи се ваљда да не буду кажњени због подлачке преваре, Турци нису предлагали никакве услове о предаји. Око четири часа изашао је потпуковник Абидин — ефендија, праћен официрима, на челу посаде и предао се пуковнику Плазини Из града ја изишло: 36 чауша; 5 башчауша; 62 он баше и 854 рерова. Војници су по изгледу били такви као да су трпели глад. Официри пак. страхујући за своје животе, били су бледи и тек пошто су се из разговора (већина их одлично говори француски) уверили, да им неће ништа бити, но ће се само до даље наредбе задржати као ратни заробљеници, почели су да се краве.

Братекк саетанаОрпске к црногорш војске код Н>ш.

цира, нечасним начином примамили на стотину метара пред грздску капију, па по том осули на њих убрзану: пушчано-топовску паљбу, те мало што нису сви то неверство платили главом; да нису ирилегли по камењару око града и тако се спасли — пуцајући из заклона, од сигурне смрти. Нздајући се, велим, да више неће бити преваре, јер онда им неће бити спаса, пошто је храбри поручник Синђелић почео већ да им пали шоапнелским зрнима — неверничке турове, пуковник Плазина нареди и пуковска труба запишта: прекини паљбу\ Мајор Митровић, нареди батаљонском трубачу Павлу, те и овај прихвати и отсвира такође: прекини паљбу! Већ смо хгели да слецујемо наредби, којој смо се надали: трчећим кораком низ брдо! Кзд мајор показу јући руком на мост, који се видео преко града, а којим се иде на пут за Сан Ђованн ди Медуа и Скадар, довикну нам, да оспемо убрзану паљбу на мост, односно Турке, који су преко њега бегали. Поново зацикташе пушке, а и поручник Синћелић окрете своја брђанска дватопића и Турци тад: неки се вратише натраг у град неки поскакаше у валовити Дрим, а мањи их део од јуои путем за Скадар. Тада наш трубач Павле поново засвира! прекини паљбу! А ми, почесмо да неки котр-

Пошто се цео први батаљон спустио са вратотомног брега, остали смо под градом дотле, док сви турски војници нису из града изашли. Чим су турски војници изашли ушли су наши у град. Пљусак је био тако страшан, као да се облак про валио. Ну није прошло ни четврт часа од изласка Турака из града, а с десне стране града, отуд од вароши појавише се неколико Црногораца и одушевљено клицајући Ура! појурише к нама. Један од њих — барјактар, висок и добро развијен — старији ратник, притрча пуковнику Плазини и поче да га грли и љуби — плачући од узбуђења. Ту су нам Црногорци потврдили, како они већ два дана нападају Љеш. Али проклети Дрим се као бесан разлио, а ири том има, баш према граду, само један дрвени мост. Пасји Турци, веле, окренули своја два топа право на они једини мост, па ни не дадоше ни ока отвориги. Али опет је срећа Србинова: што не дадоше нама, дадошз вама, опет нашој Србијанској браћи Пошто су наша два батаљона већ била ушла у град, то и браћа Црногорци пођоше с нама, а по том сортиравши се турским пушкама, које су на гомидама лежа 2 ле у граду, опростише со с нама и кликћући као соко-