Balkanski rat

Број ^

I 9

Страна 422

БАЛКАНСКИ РАТ

Осветци 1ешце Т Радоје Д. Дединац ПРОФКСОР ПРВЕ БЕОГГАДСКЕ ГИМНАЗИЈЕ И РЕЗЕРВНИ НАРЕДНИК IV ПРЕКОБРОЈНОГ НУКА један за другим, људи лепих особина, радници великог гласа, наставници готово недостижне спреме, другови, чија се колегијалност неможе заборавити, нестају, одлазе из редова расгужених просветних радника, скидају се с катедре истине, лепоте. врлине, губе се из школе и пауке. Провевши године у храму науке; стекавши искуства, потребна за унапређивање знања у опште, за увећавање културе, за просвећивање подмлатка; пуни снаге и воље за рзд, — они одлазе, ишчезавају не у тихој соби задубљеног научника, не у светом храму школе и поверене им омладине, већ у киши пушчаних и гоповских зрна, у јуначком ограшју разјарених непријатеља. у мору проливене крви, у паклу митраљеске, топовске и пушчане ватре, — на бојном пољу! Опасности за народни развитак, жарк.а жудња је дног народа који хоће да живи, захтевају жртве, захтевају борце, јунаке. И они, који су били хероји на пољу тихог, кабинетског унапређивања људског знања, на раду око увећања српске науке, српске просвете, нису могли а да не буду хероји и на бојном пољу, онде где је непријатељ грубом сг лом загрозио целом једном народу, целој једној култури, ономе шго је било најдраже свима, који су ту културу увећавали, тај народ просвећивали. његово име величали, његов подмладак неговали. А на таком ограшју, на бранику тога мора се и падати. На њему је пао и Радоје Дединац, професор / бео градске гимназије и резервни иаредник IV прекобројно г иука. Пао је један диван, млад човек син, брат, научник, васпитач, друг, грађанин, Србин! Пао је телесно, ишчезао из очију сродника пријатеља, другова и необично ожалостио све оне, који знају ценити превелики губитак, који нам његова јуначка смрт донесе. Он, који је, понесен општим херојским заносом целога наро да с одушевљењем међу првима полетео у борбу да и својом снагом, својим животом помогне проширење Србинове куће; он, који је издржао и кишу и снег и мраз и олују; он, који је трпео и глад и жеђ месецима,

У Букурешту је, по нас повољне, свршено велико дело Мира, који нам је био тако иотребан данас после скоро пуне годгше дана, како се цео наш народ палази под оружјем на бојном пољу лијући крв за наст и величину Отацбине. Мир је закључен, границе Србије далеко су помакнуте и на југ и на исток и на запад, Србија је данас велика и она ће се ускоро опоравити и бити много снажнија но што је била, много снажнија за вршење свога великог националног задатка. Успеси на бојном пољу немииовно су нам донели успехе и на дипломатском пољу на конферевцији мира у Букурешту, где су представници свих зараћених страна углавили и потписали мир. Наша слика представља потгшсивање уговора и на њој се лепо виде: Пагаић, Вукотић, Спалајковић, [Мајореско, Веницелос, Тончев, Фичев и други делегати.

бдио на мртвој стрзжи, гззио у рововима под Једреном воду до колена; он, који је за часг Србије трошио и снагу и крв св-оју па при гласовитом јуришу српском 13. марта кроз град непријетељских зрна нзпо слетку победоносно и ушао у онај пакао, што се зове Једрене, — по чудном парадоксу судбине, по колосалној незахвалности небраће растао се са животом не гамо под Јецреном, већ устрељен зрном оних, за које је само пре три месеца главу залагао! Пао је на Великом Говедарнику, у љутој борби 9. јула, погођен зрном које је носило смрт. И пао је као херој, као идеалан војник, поред свога команданта својих другова и вој ника, које је предводио.. Празнина, коју је овај пад у нашим редовима оставио, 1 убитак, који нам је нанео, рана су, којаје и сувише велика и сувише осетна!.. * Гадоје Дединац син је пок. Драгутина Дединца, судије. Радоје се родио 16. маја 1880. у Параћину. Гим назију је свршио као одличан ђак 1891.- 1898., а географско-историјски одсек философског факултета Ве лике Школе, а мало доцније (2. новембра исте године) постављен и за суплента 1 београдске гимназије. У тој дужности био је до 23, септембра 1905., када је дао оставку, да би могао одслужити законом прописани рок у војсци По изласку из војске био је од 20. августа 1906. до 20. септембра 1907. супленат у приват ној гимназији проф. Зделара, а од тогдоба поново супленат 1. београдске гимназије, у којој је радио све до дана, кад је Огаџбина затражила и његов живот.. Наш је Дединац био необична појава. Као ђак вредан и одличан, остао је такав и кроз цео живот. Оскулније стање његове породице чинило је да се за све време школовања морао необично мучити. Па ипак његова идеална душа, његова љубав к науци, учинили су да је изабрао тако исто идеалистички позив и у животу — професуру, и одао се студији географије. Ова Дединчева љубав к овој иауци привукла је иажњу проф Цвијића и Дединац је био његов најревноснији ученик најмарљивији асистенат, највреднији помагач у тешком раду на ^проучавању српске земље и српског народа. Тај посао, тако диван, тако идеалан, тако пун по лета, — то је била душевна наслада неумрлог Дединца! Дединац је волео Земљу. Њој, упознавању њених