Beogradske novine

Iziaze:

dnevno u Jutro, ponedjeljkom posUjo podne.

Pojedlnl brojavl: N MniMi 1 n kn|« 1 «i np*sjt«ratta •0 a. 1 kr. Ctti p» oljMl »i . ... • Mtri U Hrr«t*t»J-*l»r»nijl, Boaal-Hwer**rial

MJeseBiia prttflatif , > 1 kr. lM a | «<hmwh00*. . U ttMfrtiu M Oattne« ■ k>H .... U SrriMil-Sl»r»nl|t, BMtt-HtrMOMM 1 OilmtclJI

llrn trif P*«r«lji fw ctjent >0. . . .13 h«i*ri

U »ktan. kr«J«rtiM *0«IWM—HBOliul»

OgJaci po cljoriku.

UrodnlMvo: BEOORAD, Vukt KaradJlfta ul. broj 10. Tolafon bro] 8S. Uprava I prlmanjo pratplato Toplltin vona« broj 21. Telafon bro) 25. Prlmanja oglaaa Knaza Mlbajla ul. broj 38.

Br. 146. BEOGRAD, srijeda 30. maja 1917. Godina IIL Ratni izvještaji. ] Ponovno je započela bitka na Soči. Neprijatelj je odbijen na

cijelom frontu. Od početka bitke zarobljeno 14.000 Talijana.

Izvještaj austro-ugarskog glavnog stožera. Kb. Buč, 29- maja. istočno bojlšte: NeiirJjatelJska se topnička djelatnost pojačala na nmog'nn mjesfitna frojvia. U pojedlnim odsjecitna odiiijeua ;su ruska izvtdnička odjelenja. Talliansko bojište: Posdije niirnije duhovske nedielje Tflsplamtjela se juče bitka n a Soči po treći puta. Nove vclike fleprijatdjske navalne bujice bile su ■najprije upenene opet protiv vlsina Votiice j Svetog Brtla (Monte Sanjto). O podne je započeo talijanski juriš ji protiv sjevemog kriia. On se poslije ipodne proširio, popraćen prije snajfnont itopničkom vatrom, ua cijelom naprijed jspoinemitom odsjeku. -Mnogostuko je fdošlo <lo ogorčene lorbe prsa u prsa, jikoji su biješttjeli i dalje preko noći. Na.ročito je žestoka borba bita u opsegu LKupe 652“. | N a Š j e f r o n t n a c 1 j c 1 o j š ijTfni žeijeznoni čvrstinom ip d o 1 i j e v a o s v i m naprezanjifn a n e p r i j a t) e 1 ] a. Naročito su se tetakli pukovl br. 9, 24 i 77. Sjeverojstočno od Gorice oduzeli smo Talilanlma kod odbraae jednog od njih poJiušavaiiog prepada 200 zarobljenika. *' Južno od Jatniana nasrtavao je Stteprljateij juče prije podne ponovno fcetiri jmta proiSv naših položaja, kod fcega je kraj vedikih krvavih gnbitaka fzg’ublo još i 15 časnika i 800 vojniicn, koje smo zarobili. Ukupni broj privedenlh zaroblje*fka od početka desete bltke na Soči iz(l»os! 14.500 ijudi. i Iz Koruške 1 Tlrola nctna se nl3ft» da Javl. ^ Jugoistočno bojlšte: 1 Neizmljenjeno. Načelnik glavuog stožera.'

11 laži su krotke noje. Pored rata na bojnim poljananta, rv'dde sporazutntie sile još jedan sporedni ¥at protiv središnjilt vlasti. Ova borba, koja kuje svoje oružjc u kaljužaina moiralne pokvarenosti, izbija samp kad I kada na površinu. Potiekad ižbije laž, taj vjeran 1 nepokoljebljiv saveznik nažih neprijateija, kao otrovni mjehurlć iz tnočvare protivničke podlosti i kao nntnia osvjetljuje polje, na kojeni sebi dostojni saveznlci ttastoje, da djelim arscualom svojlh kleveta, Izopačenja 1 izmlšijotlna izazove obret sadanjega

rata u svoju korist. Na čelu sviju stupa engleska plaćenička štatnpa sa zvučnim frazama, proračunatio, da zavara neutralne države- U tom je radu podupire čitav nlz propaiih cksponcnata u Francuskoj, a i u Švajcarskoj, koji ove laži raznose na sve strane svijeta, Osobito ,,L a S e «r b i e“, koja se još uvijek prikazuie kao neko gla-silo srpskog naroda, zauziim u stanovitom sinislu vrlo simptomatično zuaćenje kao podštrekač onih tnisli i elemenata, kojl zlovoijnim poglcdom tnotrc iz Lonđona one dijelove Balkana, koje su zaposjele središnje vlasti. Za to se ne treba čuditi, ako ova novina svojim čltaocima priča s dana u dan o straliotama, koje vrši vojna uprava u zaposjcdnutim dijelovima Srbije. Ne iznenadjuje dakle, što ova novina iz dobro iniormiraitog vrela — a svi su klevetnici od uvijek dobro informirani — javlja u svojim stupcima strahote, koje danas vladaju u Srbiji, pa širi lažne vijcsti i onda, kada joj je već toiiko puta dokazano protivno. Prije knatkog vretnena prenijcla je ,,L a S e r b i e“ vijest londonskog ,,T im e s a“, đa je prijašnji srpski ministar predsjcdnik Jovan Avakuniović n nt r o u zarobUeničkom logoru u N ez s i d e r u u Magjarskoj i to na vrlo sramait način. Bivši vodja liberalne stranke vitčen je od magjarskih vejttika poslije invazije godine 1915. bos 1 gć preko 200 kliometara do Beograda. Poslije toga je interniran. Njegova ž e n a, koja je ostala u Srbljl u m r! a je takodjer na glas o smrti svojega niuža- Ovo nekoliko rlječl, strašnih riječi nije naravno bllo dovolnjo ,,L a S e r b t e“ i ona donaša dalje svoje ,,autentične“ izvještaje. Pretna ovitn lzvještajlma nalazio se Avakumovlć za vrijeine svog interiuranja u ,,u ž a sn o m s t a n j u“. Njegove su h a 1 j i n e bile poderane, ličlojeviše na d i v 1 j a k a, nego na čovjeka i propadao je u n a j v e ć o j b i j e d i. Na kraiu svojeg izvještaja pita licenijerni dopisnik, koji su razlozi prisilili austrougarske vlasti, da su Internirale ovog slabog starca I dozvolile da propadne na takav tragičan način. Svakl, kojl pozna prilike kojc viadaju u koncentracijonim logorima u monarhiji taj od prvog početka nije vjerovao ovim pričanjima ,,L a S e r b i e“.

Ali Srbi u Švajcankoj, kojima sn u prvotn reclu bile posvećenc ove publikacije, pa onda 1 neutvalnom inostranstvu, kojima neprijateijska štantpa s dana u d«n puni uši ovakovim i sličnim straiiotaina, ipuk moraju na kraju krajeva da nešto vjeruju. Nema sumnje, da su i najuinjereniji barem nešto vjerovali, jer ovakove optužbe ne tnogu, da se isisaju iz prsti. Medjutim oni, koji su slijepo vjerovali kao l skoptičari začuđiće se kad će đoznati, da bivši srpski miulslar predsjcdnlk Jovan A\ akumović j o š i d a n a s ž i v i u C z e g 1 e d u u U g a rs k o j i da je hvala Bogu zdrav. Ovo nam dokazuje jedan zvaničan napis, koJega je „pokojnfk" sam sastavio, napisao i potpisao- Ova Avakumovićcva izjava, koju su kao svjedoci potpisali člnovnlk belgijskoga poslanslva u Srbiji Dušan M u š i c k i i šabački paroli Pavle S t o ja n o v i ć glasi: „Izjava, kojotn ja potpisaul na žeIju ovdašnjeg zapovjedništva po: vrđiujem, da sam na 20. januara 1916. godine iz Beograđa interniran u Czcgiei Iz Beograda putovao sam za Czegled žeijeznicom pod običajnom stražom, pa sam separiran od drugilt zarobljenika dobio stan tt oficirskom pavtijunu konjičke vojarne, koji se sastoji iz dviju soba. Hrana i stan su dobre. Postupak od strane vlustl zapoviedništva I stanovništva bio je uvijek buman i bczprijekaran. Uživam potpnnu slobodu. Za vrijemc mog iJiterniranja nijesam bio nikada ozbiljno bolestan. Kao najbolii dokaz o tnom položaju neka služi, d a bi:d j a žem I ć e rk a ž i v e n a ,m<o, ju ž e 1 j u, ali ipak dragovoljno zajedno sa mnom od 24- jula 1916. pa sve do danas. Czegled na 9. maja, 1917. Jovan Avakmnovlć s. r. ministar prcdsjcdnik u penzili. i Kao svj-cdoci: Dušan Mušickl s. r„ činovnik belgijskog poslanst'Ut u Beogradu; Pavle Stojanović s. r-, paroii lz Šapca. Tu je nepotreban svakt dalji koment£W. Značajna je sdma tebnička nespretnost, kojom ,,L a S e r b 1 e“ laže. Ova novitia nije se barem ni toliko potrudila, da dozna u k o j e m J e g r a d u interniran narodnl mučenik Avakumović. U svoioj smjelosti ili gluposti ova je novina onako po volji navela jedno

tnje&to u Ugarskoj, gdje se navoduo đogodio ovaj zjočin i nije se brinula, da ćc ova santa činjenica pobudLI sumnju kod onih, koji su bolje oriieutirani od nje. Aii ovo je način kojim postupa ,,L a S e r b I e“ od prvog j>očetka. Ona bez ; izbora IzmiŠJja klevete i iznaŠa ili po volji kako joj najbolje prija. Kolilca bUeda vlada u Srbiji najboIje se vidi iz hiljade pisama, koja dnevno doiaze it rnke zvaničnih cenzora, pa jedan samo izvađak iz ovakovog pisma prikazuje najbojje privredno stanje u zentljl: „ . • . Tako isto Imam vl javM da su moji svi kućani živi i zdravi šio i vama od Boga želimo tako Isto i tvoji kućanl su zdravl u opšte svega imaiu i novaca više nego ikad, kad s i e v i b i 1 i k o d k u ć e . . .“ Drugi jcdan pisac piše u svom pismu: „ . . . Kod nas je dosta klima hladna ovog vremena i o šljivama se ne zna rezultat oćell imati. Moja opština koju sačlnjavaju pet sela, n I k a d n ij e b i 1 o o v o 1 i k o u z o r a n o I p os e j a n o s a m o u ime Boga požurle da ovo okopamo 1 sradimo, pa nam ništa više ne treba. S1 a v u s m o j u č e dobro proslavili a i danasse u g o s t i m a n a I a z 1 m o. Novaca kulture i obrazovanosti mnogovišelmamo n ego kad j e Pašić upravljao. Vlastl su nam dobre i obezbedjeni smo ođrdjavog, tenama seljacinia ne treba bolja zaštita satn o d a z a r a d 1 m o d a 1 m a nro h 1 e b a . . .“ Tako izglcda situacija u „siromašuoj, od bezobzirne vojne uprave naraučenoj zemlji“. Nasuprot takvih dokurnenata niora da otprhne poput slamke u vazduh kuča laži i prevare, oko čije izgradnje se list ,,Serbie“ sa svojim istomišijenicima muči već od tolikog vremena. istinski glas SrbUe nema naime svoga sjedišta u Ženevi. Slučaj tninistainskog predsjednikva Avakumovića i švajcarski krič o bijedi u domovini nijesu ništa drugo nego bjesoniučni izlivi usijanilt giava, koje su izgubile svaku stvarnu veztt sa rodnitn svojim krajem- Te činjentice ne može da promiieni ni ona bujica riječi, kojotn ti usijanci veličaju svoj patriotizam. Sadašnja Srbija i njezina budućnost ž i v i s a m o u

naro du I d o m ać e m ogit jiš (tuGdje plug seljalca obra’djuje plodnu zemlju njcgovih otaca, ondje vlada radosi i zadovoljstvo. Ondje se najb djc zn»dc, koliko vrijedi ta duimšnju „opaki vojničku uprava“.

Kriza u Ugarskoj. Kb. Beč, 29- tuaja. Njcgovo Veiičanstvo priuiilo jc danas grofa Ivana Z i c h y-a i predsjediuka magnatskog doma baruna .1 o s i k u u audijcnciju. Grof Zichv izjavio je prije svoje audijeucije. da njcgova audijoncija imade samo inforraativni karakter. Poslije audijeticijc nijc dao grcf Ziciiy nikakve izjave. Dispoz ! ci.io odnosno tijegovog povraika iz Beća nijesu još učinjene. Irsko pitanje. litigleska vodi inigu o čitavom sviJotu — a sraeće s ,\uuta ouo, što joj sc :u» dorau događja. Dok služboiu eugleski pređslavuici izuose bučne prograrae p preuiodjeuju drugih zemalja, doile Iiskit stenjo. Engleska na ocigled ćitava svijeta boz smilovauja proganja irske patrioLe, a irskoga rodoljuba sir P.oggora Ca-> seraenla ubiju. 3S"u Engleska nijc smirila ni ugusiia Irske tirae, što je stnaknula Caseraetiia. Mučenička krv Caseraenta ratlja plodovima: irsko pitauje ne sarao đa uije sišlo s dnevnoga roda, već jo Šla više ouo dauas đaleko aktualuije. Kakovo je pak ntišljerije irskog narodu, to najbolje dokuzuje onomadažnji poslanički izbor u Sonllt Longtorđu. U jnboru jc pobijedio kandidat irske nepomirljive stranke Mc Guiuess, koji sada odležava tanraicu, jor je odstidjen na iri godine radi sudjolovanja u uskršnjem ustanku 1916. Podlegao je Mc Kenna, kandidat nacijonalističbe slranke- Londonske novine, dakako, govore o ovom izboru kao o velikora đoga« djaju. Cak one novine, koje su uz vladu, ne taje svoga uprepašćenja, te nioraju da priznadu, da se sva irska mladost i po tome sva budućnost Irske odvraća, od nacijonalističke stranke te da prislaje uza stranku Sinn Fein, koja radi o uredjenju pošvema nezavisne irske repra blike. „Morntng Pos't“ izjavljuje, da su izbori u* South Longfordu svojim glasanjetn dokazali, da oni teže za posvemiu šnjim odcjepljeujera od Eugioske i za uredjeujera irsko republike. ,,T i m e s“ veli, da su izbomici u South Lougforđiu predstavnici populame stvari mladje irske generacije. „Manchester Guardian“ veli pak, da je pobjeda stranke Sinn Fein u Soutli Longlordu isto što i ozbiljan engleski poraz na ra'išfu. Porast ove stranke — veli list — ima se zahvaliti nerazboritira mjeraraa eugleske vlade.

Podlistak. &. Cehov^ Čovek u futroli. Na samom kraju sela Miroitoslckog, tt šupi seoskog kmeta Prokopija, natnestill se da prenoće zadocnell lovci. BiJo ih je dvoje: tnarveni lekar Ivan Ivanić i gitnnazijski učitclj Burkin. Ivan Ivanlč je imao dosta čudnovato, dvo•truko prezime — Čimša-IIImalajski, koje mu nikako nije dolikovalo, :e su ga u svoj guberniji zvali prosto po itneou i očinstvu; on je živeo blizu varoši, u konjarskom zavodu, I došao je sad u lov, da se nadiše svežeg vazduha. A gimnaziJski učitelj Burkin dolazlo je svokog ieta u goste kod grofova Poltorackih, 1 već je u ovotn kraju bio »martran za svog čoveka. Nisn spavalL Ivan Ivanić visok, koštimjav starac sa dugim brkovinia, sedeo je s polja na ulazu i pušio na lulu; osvetljavaše ga meseo Burkin je ležao linutri na senu, i nije se video u mraku, Pričali su raztie povestL Izmedju ostaloga, govorill su o tome, kako žena kmetova, Mavra, žetta zdrava i ne glupa, celog svog veka nlgde nije bila daUe od svog sela, nikad nije videla varo*1. ni železnice, a posiedniih je deset godlna neprestano sedela iza peći, l saoio Je noću izlazila na ulicu. r- Pa šta je tu čudnovato! — reCe Burkin. — Na ovom svetu ima ne Jtialo Ijudi, usamijenih po naravl, koji se, kao pustinjak U1 puž. trude da udju u

svoju ljušturu. Možđa je tu pojava atavizma, povraćaj onom vremenu, kada predak današnjeg čoveka još nije bio društvena životiiija, te je živeo usamIjeno u svojoj jazbini, a tnožda je to prosto jedna od raznih vrsta čovečjeg karaktera, ■— ko zna? Ja nisam prirodnjak, 1 nije moj posao da se dotičem sličnlh pitanja; ja samo hoću da kažem da takve ličnosti, kao Mavra, nisu rc:t3<a pojava. U ostalom. da ne tiražiino daleko, pre jedno dva meseca umro je u našoj varoši neki Belikov, učitelj grčkog jezika, moj kolega. Vi ste o njemtt slušali, naravno. Ou ie uuročito upadao u oči tiin, što je uvek, čak i kađ je vrlo lepo vretne, izlazio u varoš u kaljačama 1 sa kišobranom, i neizostavno u toplom gornjem kaputu, koji beše fatom postiavljen- I kišobrau rau je uvek bio u navlacl, i sat u navlaci od sure čupave kožice, i kađ bi vadio perorez, da zareže pisaljku, to bi mu i perorez bio u navlaci; i lice kao da mu beš© u navlaci, jer ga je krio u podignut okovratnik. On je noslo tamne naočarl. vunenu podkošulju, u ušl je metao pamuk, a, kad bi sedao u iijaker, naredio bi da se podigne krov. Jednom reči. kod tog se čoveka opažala stalna I neodoijiva težnja da okruži samoga sebe nekom ljuskom, da sebi stvori, tako reći, futrolu, koja bi ga usamila. zaštitila od spoljašnjih utlcaja. Stvarni život ga Je razdraživao i strašio, držao ga je u stalnom uznemirenju; i možda za to, a 1 da opravda tu svoju bojažljivost, svoJu odvratnost prema onom što postoji, on je uvek hvalio prošlost l ono čega

nikad nije bllo; a stari jczici, koje je on preda-vao, bili su za njega u samoj stvari Isto što 1 kaljače i kišobran zaklon, pod koji se ou lcrio od stvarnog života. — O, kako je zvučan, kako je đivan grčkl jezik! — govorio bi on sav blažen; i, kao za dokaz svojilt reči, zažmlrivši jednlm okom i podigavši prst, Izgovarao bi: — Antropos!’* I misao je svoju Bclikov gledao da sakrije u futrolu. Za njega su bili jasnt samo zvanični raspisi i oni članci u no\inama, u kojima se što zabranjivalo. Kad se u raspisu zabranjivalo učeniclma izlaziti ua ulictt posle devet sati u veče, il! se u liekakvom članku zabraniivala tielesna Ijubav, to je bilo za njega jasno, odredjeno; zabranjeno je I svršena stvar. A u odobrenju 1 dozvoli krio «e za njega uvek sumnjiv elemenat, nešto neizgovoreno do kraja I nejasno. Kad bi policiiska vlast Cdobrila osnlvanie diletantskog pozorišnog drušltva, ill čitaonice, ill čajdžinica, on bi mahao glavom i govorio polako: — Ono, t»Tavno, tako je — tako Je, sve je to lepo 1 krasno, ali samo •.. da se što ne desl. Raznovrsna narušavanja. uldanjanja, odstupanja od pravila dovodiia bl ga u neraspoioženje, premda, rekao bl čovek, šta se to njega tiče? Ako bi ko od kolega zakasnio u crkvu na molcbstvUe, ili bl s® čull kakvi glasovl o ma kakvom nestašluku gimnazlsta, III bi vldeU neku kiasnu učiteljicu kasno u veČe sa of iclrom. on se veoma uznerairaOrčka reč, značl: čovek.

vao i neprestano ’oi govorio, „samo da se što ne desi“. A u učiteljskim seduicama on nas je prosto davio svojom smotrenošću, sumnjanjcm i svojitn čisto futrolskim kombinacijanta u pogledu toga, što se eto mladcž u muškoj l ženskoj ghnnaziji rdjavo vlada, diže velikti graju u učionicama, — ali, da kako ne dozna za to vlastl — i kad bi se iz drugog raz-ređa isterao Petrov, a iz četvriog — Jegorov, to bi bilo vrio dobro. Pa šta mislite? Svojim uzdisanjem, kukanjem, svojitn tamnitn naočarima na bledom, majušnom iicu, — znate 1‘. majušnom Iicu, kao u trkunice, — on nas je sve davio 1 tni smo popuš'.ali: smanjivali smo Petrovu i Jegorovu ocenu iz vladanja, stavljali smo ih u zatvor I, na kraju k'ajeva, isteraii bismo iz škole i Petrova, i Jegorova. Imao ie čudan običaj da nara doIazi u stanove. Dodje tek kod nekog cd nas, pa sedne t ćuti, 1 kao da nešto osmatra. Presedi tako ču.cćkt sa- dva, pa ode. To se kod njega zvalo „pc državati dobre odnose sa kolegama - ’. a videlo se da mu je teško bilo da nam dolazi i da kod nas sedi, i dolazio nam je samo stoga, šifco je to smatrao za svoju drugarsku obavezu. Mi smo ga se, učltelji, bojali. Čak ga se 1 direktor bojao. I vldite samo, molim vas, našt su učiteljl svet koji voli t ume da misli, ljudi veoma na svom mesfcu, vaspitani na delima Turgenjeva 1 Sčedrina, a, medjutim, taj čovečuljaJc, koji }e uvek išao u kaIjačama i sa amrelom, držao je u rukama svu gintnaziju, čitavili petnaest godina. Ta kakvu gitnnaziju! Celu varoš!

Naše dame nisu subotoni priredjivale diletamtske predstave, a popovi su se bojaii da pred njim jedu nirstio i da se kartaju. Pod uticajem takvih ijudi, kao Belikov, za posiedttjih deset, petnaest godiua u našoj su se varoši počeli bojari svega. Boje se glasno govoriti, boje se slati pisnia, upoznavati se, čitati ktijige, boje se pomagati sirotinju, učiti nepismene čltati... Ivan Ivanić, želeći uešto da kaže, nakašlja se, no najpre pripaii lulu, jwgleda na mesec, i tek tada rcče otežući: — Da. Misaotii ljudi, IJudi na svotn mestu, čitaju i Sčedrina i Turgenje\ , a, razne tamo Beklove i ostalo, a eto podčittili se, trpeli su.,* To je baš ono... — Belikov Je živeo u rstoj kuči, gde 1 ja, — nastavljaše Burkin: — u istom spratu. Stanovi su nam bili jedan pretua drugom, često stno se vidjali, i ja sam znao njegov domaći život .. I kod kuće to isto: prostirana domaća har ljrna, noćna kapa, kapci na prozorima. reze, čltav niz svakojakih zabrana, ograničenja, i — ,,ah, samo d se što ne desi“. Posna iela škole, a mrsno se ne stue, jer može neko rcći da Belikov ne poštuje post, i on jedjaše smudja no. — maslu, — jelo, koje, istina, nije posno, ali se ne možc reći ni da je mrsno. Ženske posluge niie držao iz bojazni, da se o njemu ne misli rdjavo, nego jo držao kuvara Atanasija, starca od Jedno šezdeset godina, slabo kad treznog i šašavog, kojl je nekad bio posilni 1 znao je nekako kuvatl. Taj je Atanasije stajao obično kod vrata, skrsaivšl ruke, 1