Beogradske novine

UBC noi Br. 264. BCOGRAD, srijeda 26. septembra 1917.

Iziastt dnevno u jutro, ponedjeljkom postijo podne«

Pojadinl brojnvl:

U tUfUi I b lr*|*fbu upMHtoatia •Ba.tkr.ltUp« «t|t«J •«..., 6 htlnt (i HmtUk»t-*la»«nlil, Batnl-Hfrctjtrini I OtliMdJI pt ol(tnl ..... 10 btltra i 2 *n m| pcr/uiji p* OJtnl o t. . . .12 bpitra Ojjtttl po clisnlkv.

MJoiiSot protplnta:

U Bi»gu«p •• tftvUrtm o knta . . , 040 U Hrrrtikij-fftrtaiji, BMBl-H*m|*rUi I OHmMijf fl'SO UtrUitahr*Jtrn3«Auftn.*|afsi«Mmrttyi O* UbMttmstr«. 4 80

Urodnlltvo: -BEOĐRAO, Vuko Korodilćo ul. faroj 10. TbIoIoh bro| 83. Uprovo I priiran]o pretploto TopiHUn vonoo bra| 21. Tolefon fart] 28. Priman|e ogloso Knora Ulfaalli oL farol S8. Tattfoa br 240.

Godina III.

Letački napadaj na London i Dower. Ponovo otvaranje austrijskog carevinskog vijeća.

SiiSkc đržavo za' s!iic;ij kouUikta jcdliim brzojavom bcz ž*ca učinitj iluzorniin svaku slobodu ufora. lli ko ćo vrSiti iiolicijsku sltižbu fiad niorima i čuvad njiliovu slobodu, ako jiosiije mi-ra nećc.iiestatl ratnili brodova, što ic višc ncgo siKurno? Ili očckuje !! liogod. da ćc Engleska, koja promiŠIjcno u ovom ratu čuva liajghrvniiu snagu svoje ratue inornarice od svakos sukoba sa neprijatcljein. da će ova Ista l:nglcska dragovpljno na injrovnom kongresu odložitj svoju čast vladaricc sviju mora? Samo onda budu !i AustroUgarska i Njemačka izišlc iz ovog ra:a tako jake, da ćc inoći uvijek zašU- ! ćivati svoju slobodu na inovima. onda će I irnatj slobodu mora t. j. moći ćc uvijek. da nesmetauo iilove u trgovačkim nosloviina po svim niorimn.

Prvi put na Jadrane. — Utlsci s puta. —* Ka.o šl.o smo u srojo vrijcme javili, ukazaua jo prilika 'dvojici | ngle'dnih Boograđjann i to g! Mihajlu Iliitt, b'všem miuisl-u gradjevina u p. i Mihajlu S t o j i 1 j k o v i ć u, gvoždjarekom t rgovtu na veliko, Vla sa sami, na licu mjestaaiz vlaslitih oražanja uvj *re o stanju kako u Trslu i njeg-o voj okolini, tako i u u.nut raširo ti austro-ugareke monarhije. Sa'da 'donosimo uiisk«' s pu‘a, koje n tm jo jcdan O'l ova đva gospodina ])io tako ljuhazan slaviti na raspriložonjO. — Hajd, usraj M ; što si se uspavao, rcče mi moja lepšu polovina ulazeć! jcdnog jutra 11 spavaću solui. Pohitaj, cvo tj.,ovf)S časa siiže policijski poziv. Zovmtctjppolicijii; moraš tamo biti tačno u 9 tsatiati. — Pa dobro, trckoii ja. Imam vrcmeua. Nije to baš tako hitno, I ako se zadocnim ncki minut, neče to biti tako strašuo. — Ja ti rekoti, a ii kako ztiaš. Ncmoj da dodju đevcri po tebe. pa ću posle biti ja kriva. — Digoli se; obukoli sc; doručkovah, pa se zaitim sa pozivom u đžcpu iiputili u policiju da so javim g. mtdporučniku T Tako je u pozivu bilo izrično narodjeno. Pred vratima sobc, Kde sam se trcbao javi'ii zastadoli jcđnog mog poznanika, imenjaka, ugiednog i imućnoK trgovca, gdc sedi na Ulupi i čcka. — Da niste i vi nozvani g. M upi.a nie 011. — Da, odgovorih. — Pa zašto li naS zovu t iVo iiitno, jio Bogu bratc?

— Cućcmo; sad će nam kazati. — Znam, znani, bratc moj slatki. Da nii je samo čas pre da doznani. — Ne zuaš kako mi je tešiva ova ucizvcsnost. — Ti znaš kako ,ie...! Nijc ovo redovno stanje. Ovo jc rat. Baš u vremcmi ovog našeg razgovora jiojavi sc oružnik i pozva nas da iidjcmo umitra. Mi udjosmo. • ' Za pisaćim stolom scdjaše nadpo'ručnik T...; mlad čovck; shnpatlčna izgieda. — Vi stc M 1 — Da, odgovorib lim ju. Za tim se okrete mome imcujaktt i zapita ga tako isto. — Vi sc zovcte M . . S Vj. ste trgovac. — Da, odgovori ltioj Imeujak. Za tim se g. liadponičnik okrcuu jednom činovniku, koji jc baš mab ; rc ušao u kancelariju, i rcčc un.t na ncmačkoin jeziktt da nam saopšti, da .spremimo itlcba i preobttke z t osam chtna. Dana-s čento po podne ptitovatt. — Sinemo ii zuati kttđa? tipiiah ga. — Možda čete nas internirati. Ako je to, onda molim vas kažitc Vako bi poneli više stvari i novc.i. — Ne gospodine. odgovori g. nadporučnik. Mf ćcmo ići svi čo'tvonca na put. Bud-itc sigurni, da nećeie biti interhirani, i 'da nam sc liećc uišia ncpr;jatno desiti. Kroz osam dr.na vrafićetv.o se o])ćt ovamo. — Može biti idetno u Bcč i dai.t'o, rečc g. nadporuenik. Višo vam ne lnogu kazati. Izvoite doći ovde ti pe * 1 * * sahatj po podne. pa ćemo svi zajcdnb ođavdc na željezničku stanicu. Tačno u odredjeno vreine bili smo .ia i mo.i imenjak na zakazanom mestu. Od.avde nas dvojica sa činovnikoni. koga smo zastail u kancelariji gosp, nadporučnika T ocinosno na /eljczničku stanicu gde sc nadjosmo sa g. ltadporučnikom T ... * Sve je bil'o spremno za putovauje. Udjosmo u voz i zattzcsmo mcsta u naročitom. za nas rczcrvirattoni, kupe-u. Malo za Idin voz krcnu, i mi podjosmo pmt Pešte preko novosagradjenog mosta 11a Savi. Nc potraja dugo a evo nas n Zelntmu. Tek što voz stado, uđjc u kupe ,tedati uadporučnik i zatraži nam puhic isprave. Naš-gosj). nad])ontčnik izadje u koridor i Unno se sa oniin prvim objasni pokazav mti jcdan veliki list liat tijc, koji je svakojako bio neka vrs‘a Laisser-Passer. Za ono vretne ostasmo u kttpc-it samj ja i tnoj imcnjak. koji će reći:

Izvještaj austro-ugarskog glavnog stožera. Kb. Beč, 25. seniembra. Isfočno bojlšfe: Mjestitnice jc došlo do borbi isprcd poiožaja. TaHjansko bojlštc: Na Soči trajc jača ncprijatcljska toimička i lctilička djclafiiost. Jugo-jsjočno bojište: U A r b a n i j i vode sc uspjcšn© četničko borbc. Načclttik glavnog stožefa.

Slobodo mora. U štampi sc uvijek govori o siobodi mora kao o conditio sine qua non prllikom zaključenja mira, ali niko ne* zna, š.a se zapravo imade pod tim razumijevati. Činl se, da i sami novinari riemajti o toin pravi pojam, jer uzalud tražtćemo u svima austro-ugarskim i njeinačkim novinama tumačenje ovoga pojma. Nijesu li mora slobodna? Naravno da jesu, ako na svijctu vlada mir. Onda rnože svako slobodtio da plovi svim morima, ako se ne bavi gusarstvom i jioštiva mcdjunai'odne pornorskc zakonc. Sasvim jc drugačije it ratu, koji zapravo jirikazuje normaliio i pravo sianje čovjcčanstva, icr još nije prošla ni jcdna godina, a da nije bilo kojem dljelu svijeut govorilo svoju riječ i oružje. Pretna tomu, kad sc govori o slobodi mora, znači to da treba ovu slobodu osigurati i za sliičaj rata. Tu leži korjen ovom pitanju, kojc trcba da se riješi. U ovom svjctskom ratu razvile su se prilike na taj načln, da sparazumne sile vladaju bczuvjetno svim morima, a lteurralcl mogu du plove svojim ladjama samo u toliko, u koiiko im to dozvoJjavaju neprijatelji šredišlijih vlasti. Središnje vlasti na protiv moralo su da ograttlčc svojit plovidbu jcdino na Jadransko, Sjeverno i Cmo more, pa su prema tome tako rekitč odsječene od svih svjetskih mora. Posljedica jc •ioga, da je izostao n posljcdtiiim trinr godinama svaki prckotnorski uvoz i središnje su vlasti bile prlnužđene, da sc ujedine u jednu zatvoremt trgovačktt državtt, koja jc uvijek bila privrcdno poiitički Ideal jednog Techtea. Đa se nijc Njemačka poslije kratkog intercguuma Caprivijcvc politikc slobodne trgovine oper povratila sistemu zaštitnlh carina za svoju jioljoprivredu i da središnje vlastl nemaju Magjarsku, .Bugarsku i Tursku, koje su poljoprivrcd-lie državc prve klase, podlegle bi onc u prkos svih svojih pobjeđa na kopnu i moru več prije godinu daita i više i to u prvrnnt redtt zbog toga, jer nsliied prilika nijcsu inogie, da se služe slobodoin rnora. Pokušana osnova Et’.glcza sastojala se u tom, da središnje vlasti prislle gladju na kapitulaciju, a sve te to moglo da budc jedino zbog toga, šro su iinali vlast nad svim morima.

Podlistak. I)r. Boža S. Nikolajović: iedan lažni jugoslovenski apostol. U prvom deccniju našcga srolcća o/iveo je pouovo rad na zbližcuju Jugoslovena, ali se kretao pogrešnim pravccm, te je zbog toga jedna zdrava, blagodelna misao promašila cilj. Nettmrll zatočnlci Jugoslovenstva: Ljudcvit O a j, S t r o s s m a y e r, knez J*.ybajlo Obrenović i dr„ težili su k u 11 u r n o j z a j c d n i c i j u g o s 1 ovcnskih naroda, izbcgavajući mudro svaku polfeičku tendenciju, d o k i e tt najnovije vreme p o 1 i t i čk i e I e ni e n t d o b I o p r e v a g u nad kulturnim. Neminovna posledica toga blli su razni sukobi, u kojima je uzalud trošcna najbolja snaga, jer Jugosloveni nisu bili ni dovoljno jaki niti organlzovani za trajnu i sistcmatsku polWičku borbu. Tinu\ dakle, što je ideji jugoslovcnskc zajednice dano političko obeležje, nije ta !dcja mogla nl na kulturnom polju nroditi željeulm plodom. Ne može se *eoi, da ie uspeli u opšte izostao, samo je on mogao biti mnogo veći, da se nije i tu padalo u pogreške. Osnovna j'e pogreška. što se pusdio da prvu reč vode 1 j u d i, k o j i nisu iinali za todovoljno sposobnosti, tolerancijc 1 šlrepogleda. Kolovodja je njiiiov bio Jovan Skerlič. On ie skoro dcset godina

Amcrikanci na protlv znali stt izrabiti rečenicu o siobodi mora posvg na drugi lukavi načbi, još prijo ncgo što su objavili rat središnjiin viastlma. jia itn je zbog toga i pošlo za ntkom. punc dvijc godine, da spriječe objavu pooštrcuog pođinorničkog rata. Oni sti se stavili na stanovište, da svaki gradjanin Sjcdinjenih Anteričkih Država imade pravo krc ati se po svitn moilma, a da ga niko nc smije i tome sme tati. Oni nijesti priznavali tiikoje ratno ni zatvoreno podriičje, i na skroz logičkl prlgovor sa strane ®redišniib vlasti, da bi oni preina tomc imali |iravo da tražc potpunu slobodtt krctanja iztuedjit na pr. engleskili I njemačkih položaja, oni sti so samo smiješili. Vidi se dakle, da je sioboda mora vrlo apstraktan pojam, pa ga svako može izJagati na svoj način, raakar se zaratllc i samo dvije patnorske vlasti. Tako je bilo od uvijek. Kada su Ka.rtažani, Englczi siaroga vijeKa, sa svojim trgovačkim brodovima vladali Srtdozcmnim morein i nijesu pviznavali nijediiog suparnika, mogli su Rimijaui steći slobodu na ovom moru istoni onda, kada su sagradiii jaku raln'u flotu. A jcdnako kao Puni tiradili su dvije Itt Ijadc godina đocnije i Englezi, kada su pomoćtt svoje politike itasilia imištili špaiisku, liolandsku, francusku i dansku jioniorskit vlast i učinili scbe gospodariina svih svjetskih mora. Sada je došao red i na Njemačku, .;Ii osnovc cngleskc prekrstile su njcm.tčke i>odmomice. Sloboda mora bi!a je uvijek i cstaje p i t a li j e s i 1 c. ako hoće postojati kao čiiijcnica, a ne kao apstrakhii pojam, sadržau u bezvrijednim ugovorima. OvaJ je svjetski rat dovoljuo dokazao, da svi ugovori iinađu samo ouda vrijednost, ako ga kontrahenti lioće i održavati, ali neprijatelji središnjili vlasti nijesti respektirali žcnevsku konvenciju, a Englczi su iednos avno pogazili nogania londonskii deklaraciju i liaaške sporazume, jcr su lii ovi spriječavali u njiiiovoin gospodstvu na morima. Što dakle vrijedi mir, koji bi se temeljio na sporazumima, kad oviin mirom nc bi bila postigmita sloboda mora, koja bi bila zagarantovana za slučaj rata? Dok Austro-Ugarska tnoliarhija može sanio da se slobodno kreće tt Jadrauskoni moru,. a svaki čas Joj prijeti ojiasnost, da joj se zakrči put kroz Otrantsko tijesno i dok njemačka pottiorska vlast ne stižc dalje nego unutar granica Sjevernoga niora, vladaće prava sloboda mora tek onda, kada će sve poinorske vlasU i>ez razlike razoružati svc svoje rahie brodovc do posljednjega stražarskoga broda. Ne dodje li do razonižanja, ili kad bi se ovo razoružanje provelo satno djclimično inogle bi na primjer obe anglo-

stajao na čelu „pobornika Jugoslovenstva“ u Srbiji. Pa i posle njegovc smrti vladaju još uvek nei'.tčtta mtšljenja, koja je ou raširio o srpskoj književuosti medju Jugosloveuima, a naročito medj Hrvatima. Koliko su ona tamc ukorcnjeiia, vidi se po tome, što je čak i odlični slavist, univerzitetski proicsor Malija Murko, svojom skorašnjom raspravom ,,D a s serbische O c is t c s 1 c b c n“, u samoj stvari prircdio skračcno ncmačko izdanjc Skerlićeve famozne „Istorije novc srpske Književnosti* 1 . Pošro je ova ,,Istorija“ glavni izvor, iz kojcg pojcdini srpski i lirvatski književni kritičari crpu inlormacije za neobavešteni čitalački svet — nokušaćemo da i nju i njenoga autora prlkažemo u pravbj boji. * O Jovamt Sksrliću, piscu, mišljenja su suprotna. Jedni ga smatraju vrio darovKim, — oni što sudc površno. Po neki s:avi ga čak na prvo mesto medju kritičarima jugoslovenskitn! Drugi, opet, podcenjuju ga liesrazmerno, — oni, kojima je bio poznat i kao čovek. Nemaju pravo ni o\i nl oni, ali su drugi ipak bliže Istini. Za Skei-lića se ne može reći, da nije bio bistar. Samo oti ne bešc ništa vlše, nego b’star: a baš i kad bi jcdino ovo bio uslov za litcrarnog istoričara, ne bi on nl tada mogao lo da bude, jer bistrina Skerlićeva je druge vrste, nižega reda, a za i.storlčara lilerarnog. oslm nrvoredne hfstrinc. traži se

in t c I ig c u c ija. I'ijtt Skerlić nije itnao. Njetmt je čak nedostajala i solidnija kult'ura, i ttkus jače rafiniran. Os kudevajttći u tomc, Skerlić sc pomeo čiianjetm književtr’n deia, i tt koliko je višc čitao, on jc sve više lutao p.o najrazličnijiin pravcitna književne Kritike, tc nije po 9 tao niti utiljtarlst niU cst:etičar u njoj. Odvcć dncvnl čovek i skroz liovlnarska priroda, Skeilić bcšc ucpristn. pačan svcmu iole komplikovanijem. Ott će najsložetrija pitanja ča trc ira olako. kao što novinar od zauata plšc članak. Ncsumnjivo, Skerlić je radio tako s izvesnim stilom, a pošto su stilisti rctki kod nas, on sc tom osobinom izdvajao od drttgili i padao u oči. Porcd čitkoga pisanja, Skerlić jc znao katkad 1 da lKtgodi frazu, da nadje zgodan izraz, i da nije. bio onoliko isključiv. ličan i zao, on bi još mogao vređeti samo kao tiovinar. Ali Skerlić, kad nijc siajao pod udcajcm tudjega mišljenja, toliko jc bio podvlašćen ličnim momentom, da je on, pišući, upravo zasičavao svoje odvratne simjiatije i antipatijc. Zbog toga jc on upropastio u sebi i noviuara, a eruditivan naučnik sc nije ni rodio s njiin. Njemu nije bilo dano bitno svojstvo književnog istoričara: iasan pogled na stvari, sposobuost da im se prozrc suštiiia. Skerlić uo liiue da saoseti perlod lcnjiževni, ne proniče epohe i ljude u njhna. U našoj žurnalistlcl plsali su Dušan S. N i k o 1 a j c vlć. Oavrilo Jovanović I Jovan

Zivanović. kako Skcrlić net-ičuo shvata i Dositcja Obradovića, i pokret čordesetili godiiia prošioga stolcća, i onaj šesctiii godfna, i pojavu S\ ctozara Markovića. Dobroželatui samouk Dositej isjtao je racionalist it očima Skerlića, a Svctozar Marković veliki idcalis\ jcr poslc shidije Sloliodana Jovanovića nije ga smeo više smatrati velikim sociologom! To je jedan od bezbrojuiii dokaza ncoriginalnosti Skerlićevc. 1’ovoHom itjegovc akademsko rasprave J a k o v I g n j a t o v i ć, utvrdio je uepobitnini citatima Dušan S. Nikolajcvić („Pravda“ 1904., broj 40). da je ona čak plagijat iz jodne studije Svotislava V;;lovića u „Otadžbini" (I880."g.). Skeriić tako prisvaja i Ncdićevu ocenu izvcsnili pisaca (Laze Kostiča. Jovana ilića. Vladimira Vasića, Miiorada P. Sapčanina), pa da bi prikrio izvor pozajmicc. on istovrcmcno nasrćc na Nedića i naziva ga d i 1 etantom („Istorija novo srpske Knjižcvnosti“, str. 479). Dokle dostiže ncoriglnalnost Skerlića i koliko se on povodi za sudom drugih, pO'kazujc I slučaj s Milanom Oj. Milićevićem. Njega je izostavio iz prvog, „školskoga“ izdauja svoje „Istorljc", h u drugome, potpunijeih, Čini inu iste^ zan.erke, koje je i Nedić učinio Milićeviću u knjlzi „Noviji srpski pisci“. Kod Skerlića biva svakad tako. Ako se kakvim piscem nije vcć ueko bavio pre njega, on ne bešc sposoban, da sam konstniiše tačuu sliku dotična

— Aina da li ti znaš kuda nii ova idćmo? t — Boga ti. njiiiaj gospodiita nauporučnika. kuda mi ovo idemo. Sad. misiiin, da mmi možc rcći, jer ne možcmo nikom ništa reći. A i nii-j fo ni* šta tako strašno. — Ama znain ja, da to nijc ni.š a. Ali kad nam nijc liteo u FJeogradu kazati kuda idetno. svakojako da je dobio takovu iiarcdbu, da tako rad(. Mo žc.š ti na njcga navaljivati koliko l:oćcš, ncćeš ništa uspcti, dragi nio] iinenjačc. O 11 ti neće ni lucti ui smcti ka» zati. Za to je bolje da čovcicu ostavimo na mirit i da ga ne uznernlravamo, i da ga ne dovodimo u liczgodan položaj. Jer zamisli, kad bi se fo sutra saznalo, on bi zbog svojc predusrctIjivosti da zadovoiji našii radozii;:!o«i‘. mogao imati neprijartnosii. Dok smo nas dvojica vodili ovakav razgovor. gcspoda nasi sapntnici udjoše ti kupe. Voz sc- kretni, i mi produžismo iiiir. Nešto ti prijainom razgovon a itCšto u spavaniu urcvalismo ]iut i a iufrti stigosmo it Pcštu. Tu sc juaio ttmismo, očistismo oJ prašine i odnsah upufismo da razglcdamo varoš. ProkrS’tarisnio nmogiin niicama, neš-to na tramvajti. n-cšto peškc. Svugde gdc* se okrcneš vrvi svet. Ljudi, žeue, deca, vojnici. Sve (o idc svojim putcm; sve hita; misiiš uilcad ncćc stići tamo kuda su posli. PcŠl'ti nismo videll već iri godiiic, Ništa nam ovdc nc rzgleda da se proliicnilo. Može biti ima uekih prorrreira. ali iiii nisiiio u sta'iiiu da ih primctimo. Po ononic, i u koiiko nam ,ie ova varoš iz ranije poznata, —- nebi rekii da sc ovdc osećaju zle ]>os!edice rata. Poslc- duže šctnjc svratismo u čuvemi Dreher-ovu pivnicu. da sc tu malo podkrcp'imo, jcr već bešc skoro podiic. Po ručku spushsmo ruktt tt džep i pozvasmo keliiera da pla-iimo. Ali u toin naš ijttbazni g. iuuh>0ničiiik reče: - Oospoda netnajii šla >Ja piatc; ja ću platiti za sve: vi ste uaši gostl na celom putu. Tako je i biio. Mi nismo trebali plaćati ni za M'-!njti, ni za stau, ni za hrantt. .lediuo na pntu sino Jeli svoj iticb, koji smo od kuće r-oneli, tna da sino u svima go« stionama gde smo odscdali. mogl: dobiti i lilcba i s hlcboiil. Po ručku uastavism.) put za Beč, kuda stigosmo isrtog d.iita u čclvrtak vcče. Ovdo jtrcnoćisino u iioiciu, i suna dan sa stanice južne žc'jeznice- nrsta vistno naš put. Sad vidcsmo da nećcmo u ioger za interniranjc. Nešto uam sc obojicl

pisca. Gde jc puk. po sili okolnosii, bio ostavljcn samom scbi, Skeriič sc tada ili raspiinjavao u opštim frazama, ili jc 0 istom knjižcvuiku davao uckoliko suprotuiii mišljenja. Za njcga jc Marko Car ltajprc plagijator (,,Delo“ 1S97.. knjiga 16., str. 335—339), posle kritičar koji ima uspcba i zasluga (.,1. ti. s. K.“. slr. 437). Pcsnik S c 1 iu č i c a, JVUlc • rad M. Petrović. jcdanpu: jc pored Rakića najbolji živi jiesnilv srpsk? („Srp. Knjižcv. Giasnik" I9l»4.. knj. XI, str. 346). đrugi put ne vredi ništa (,,S. K. G. 1902., knj. V. str. 390), a trcći put ttiazi ti knjižcvmt istoriju! Slma Pandurović bolttje isprva od j e d n c k n j i ž e v n e z a r a z e („Pisci i Knjtgc“, IV). zatim jc „jedan od najkaiakteris'iićnijiii novih pesnika, i pcsuik bogatog duševnog života" (,,L n. s. K.“, str. 206), ma da .ic i daljc zadržao isti pravac pevanja. Kontradikcije sii kod Skerlića tako česte, da bi ispisivaujc njino bio Sizifov posao. Skcrlić pobija scbc ne samo povrcmeuo, iz knjige u kniigu; on to čint i u jednoj istoj knjizi, po nekad čak 1 ua jednoj isroj strani. 0 poeziji Voji* slava Iiiča vcli na str. 410 svoje kujiževmc ,,Istorije“, da je „intimna, lična. melanlioiična i clcgična". Vojisiav ,,pokazuje i ctku i veliku pcsničku Intuicij« 4 ' (str. 412), a poezija mu jc ,,sa finim i tačnim oscćanjem prirode" .(str. 413): a već ua str. 415 kazaće: da se 'a isra poczija „vrlo često svodi na iodnu raaiokrvnu formalnu lepoUi, ladtiu i veštačku, sa lepotom cveča bez mirisa i