Beogradske novine

StTgna 2. takvim oscbama, protiv kojih nema zamjerke. i koji su spremni, da za revoluciju i dcbro naroda žrtvuju svoj žiVot. Skupština je tražila od revoluciJonarnos: trlavnosc stana, da se odmah poruči 15.000 pušaka sa municijom, kao i mašinske puške. Podmornički rat Potankcfstl njcmačkog napada n engleskoni kanalu. Kb. Berlin, 19. febrttara. Wolffov ured javlja: Tačniji izvještaji, koji su sad stigli, kazuju, da Je uspjeh njemačkih podmomica u prodiranju kroz kanal bio noću izmedju 14. ! 15. o. mj. mnogo većl, nego što je to prije zvanično javljeno. Podmornice su rodrle u kanal izmedju Dovvera, Falestona. Calaisa i Cap Grizneza, gdje ra naišle na neprijateljske torpedne brodove, podniornice, na male i velike parne brodove i na motome brze brodove, koji su stražarili u kanalu. Cio prostor bio je obasjan zrakama, kojc su brodovi rasturali na sve strane, i magnezijevim svijetlećim raketama. Jedna stara krstarica, koja je predvoIdila tu stražu, zapaljena je iz neposređne blizine topovskim metcirna, a zatim je potopljena torpedom. Cetiri brzoplovna mctorska broda, koji su prešli •u napad, razbijeni su i potopljeni topovskom pfiljbotn. I jedait, po svemu sudeći, veiiki motomi brod zapaljen je topovskom paljbom, te se u bjegstvu nasukao na jedan sprud. Jedan podmorjiički lovački brod potopljcn je topovskim metkom, koji mu je razinrskao kotlove. Tom prilikom su na njemu eksplodirale mognezijeve rakete uz veliku detonaciju i svjetiost, te se mogio vidjeti, kako sa broda odli'eću dijelovi t njegova pos'ada. Potopljeno j'e daljih 12 oružanih brodova, a jako je oštećeno naimanje 11 brodova. od kojih je rveći dio takođie morao proi’asti. Samo nekolicini brodova pošlo je za rukom đa se spasu u Dower, od koga bijahu samo nckoliko kilometara udaljeni. !Tom prilikom izgubio je nepiT’atelj najtnanje 300 Ijudi. Sve se ovo zhilo u neposrednoj bl'zini engleske I francuske obaie, a za sve to vrijeme nije neprijatelj dobio nikakvo pojačanje. Zatlm su se njemačke podmornice vratile, ne naišavši uz put nigdje na neprijateija. NOVA POTAPLJAN.IA. Kb. Berlin, 18. februara. Wo 1 f f o v u re d javlja: U zatvofenorn području na zaoadnoj obali En■gleske potopile su naše podmornice 5 parnih hrodova sa okruglo 32.500 hruto registrovanih toua, m^dju ovima jedan veliki engieski putnički parni brođ *a otprilike 13.000 bruto registrovanih tona. Ostali parni brodovi bili su svi natovareni. Načelnik ađnrinlskog stožera tnomance.

Najnovije brz. vijesti Pretres stana senatora Humberta. Kb. Paris, 19. februara. Jutros je izvršena brižljiva prenietačina u pariskom stanu senatora Humberta. Sve pronadjene hartije su zapečaćene. Humbert će se izvesti poslije podne pred istražnog sudiju Bouchardona zbog preslušavanja.

da ga spasi iz propasti, da mu radi kao rob i time okaje i svoj jedan jedini grijeh mladosti. Uzeše se. Ona nije imala rniraza, jedino blago bio sam joj ja... Dala me je njemu, ali ja sam još tete neći morao s njome zajedno iz njegova siana... — Bestidnice! rekao joj je on, koji je tisuće njih učinio takvim bestidnicama. Kako si se usudila, da oblatiš moie ime? — Nisam kriva... ImaJ srca... A onda ja i ne bi bila pošla za Te, da mi se nijesi zakleo, da želiš živjeti samo čislhn duševnini žlvotom *. Nije joj pomoglo. Razbješnjela zvijer, koja se kroz čitav svoj vijek valjala u najnižem blatu, nije imala ni trune smiiovanja prema nesrećnoj 2eni, što je bila uvijek ispravna i tek jednom, ne poznavajući život, besvjesno pala žrtvom Ijudske niskoće... Ovako vam u praksi izgleda shvaćanje nekih muškaraca o jednakopravnosti muža i žene. Držati tim povodom moralnu propovijed muškarcima, ne bi se isplatilo, a pored toga, znate, mene ledja baš ne svrbe.. Ispričaću vam radje još jednu malu priću, koja nije tako tužna. Iz džepa one nesrećne žene došao sam u blagajnu jediiog dobrog čovjeka. U istoj kući stanovala i jedna siromašna žena sa sinom svojim. Jedina joj je želja biia, da togif svoga sinčića vaspita što bolje i iškola. No otkuda? Pateći se od jutra do mraka kao crv, nije smagaia ni toliko da smbgne *za hranu i odijelo, a kamo H da još sinu plaća školarinu i kupuje knjige. Plakala s toga i jadikovala, a to ie jednoga dana čuo i moj gazda. Ćovjek dobar, zažallo se nad slrotom ženom i

Srljeda Pisma iz Ženeve n. U prcšlom pismu. sam vam govorio o jednoj temi, koja je vrlo važna da se prečisii, ma šta o njoj govorili ljudi politički lično zainteresovani. Kad sam moje pismo pročitao jednom prijatelju on ml je rekao: — Kcd našeg sveta ima mnogo još od turskog fatalizma, vere u k‘smet, sudbinu, a!i zdravoga razuma čovek, koji zna šta se ko<l nas po novinama pisalo, šta se govorilo, i šta je režim radio, ne može nikad biti tako glup i reči „tako je moralo biti“, kad nije moralo biti, i kad nije trebalo bitl. Bilo je ljudi koji su kod nas to uvidjali, pisali su protivu te politike i predočavali narodu kuda ta politika vodi — u sigtirnu propast. I : zmimo samo lep primer, da Zi\*3ji!i Ferič stvara naročitu stranku i da perom i rečju dokazuje da radikalska politika nevalja, ne nevalja, nego je pogitaona za zemlju. Pa ne samo ta stranka. U „Srpskoj Zastavi" je plsao Moničilo Janković 1913. g. u istom pravcti. Pa ovako su mislili mnogi rodoljubi i van stranaka. Ali baš što je vlada sve te glasove pravog rodoljubIja i političke daljnovide uvldjavnosti ugušivala, i na jedan članak tC' vrste puštila dvadeset članaka u deset listova đa uguši taj glas — to je dokaz, da je ona namemo i pod tudjim uticajetu voclila ovu politiku, koja je dovela do sukoba sa susednoiti carevinom i do propasti Srbije. Da je režim u Srbiji vodio obazrivu poliliku, politiku čisto srpskih ititeresa. a ne vazalski bio vezan za Rusiju, on ne bi imao razloga da uguštije stvaranje jedne austrofilske stranke u Srbiji; ako je ne bi naročito žeieo, ne bi je po svaku cenu ometao. Ne, ne... Oni, naši vlastodršci, hieii su svoju fatalmi politiku da izvedu po svaku cenu, pa nis.i dopuštaii da se ni jedan glas protiv nje podigne, ni da se jedna gruna protivu njc organizuje. Zašto to? Zato, što su se ipak bojali zđrave svesti srpskog naroda, pa su se svima silama trudili; da preko novitia, preko agitacije i zborova, preko svojih Ijudi tu svest pomute. Jer da je srpski narođ tako dušmanski bio protiv Austrije, a tako slepo odan Rusiji, kao što radikali tvrde, onda oni ne bi imali potrebe da ugušuju takav jedan pokret, već bi ga mirnc pustili da se razvija, kad bi istinski biii uvereni da neče naći oclziva u narodu!... Tako moj prijatelj, i ja mu dajem za pravo, kao što mu je dao z<a pravo i nehotice M. S., M. uinereui radikal, kad je rekao: — Vlada je morala tako raditi, jer za uspešno izvodjenje politike potrebno je j e d i n s t v o, a da je vlada bila tolerantna prema austrofilskim težnjama, toga jedinstva ne bi bilo, i pitanje je. da li bi ona svojn poUtiku mogla izvesti. Na to je dobacio naš jedan prijatelj, uvek raspoloženi S. M.: — Mi se Srbi od Kosova do danas tužismo na neslogu. Te nesloga nam smetaše tada, te onda, pa čak i u grb meuiusmo „Samo sloga Srbina spasava“, ko sanćim, kad svi budemo složni poćiće nam na boije. Sad se, eto, svi Srbi složisnio protiv Austrije, svi se siožno izjasnismo za Trojni Sporazum, i baš kad se svi složismo — propadosmo gore nego na Kosovu ... Naš nacionaini probiem bio je pogrešno postavljen, upravijači Srbije irtsu biii dorasli svome zadatku, jer nisu videli, iii nisu smeli videti, očigledua

izvadivši me iz blagajne, odnese na poštu zajeđno sa pismom, u kojem je stajalo napisano: „Oospodjo! I ja sam imao oca (to bih mu vjerovao i da nije napisao!)... I on je imao jednoga jedinoga sina... Isto kao i Vi svoga sina, i on je mene litio da iškoia i pripremi mi srcćniju budućnost... Bio je siroma, kao i Vi... i pošto nije mogao da svoju namjeru izvrši svojom slabom zaradom, on je svakoga dana rano u jutro prije polaska na rad i svako veče posilije završenog rada odilazio pred crkvena vrata i, u svojoj neizmjernoj Ijubavi prema meni, ponizivao se i sabirao krajcaru do krajcare... Tako sam i ja mogao da svršim škole tek f udjom pomoći. Da se za to odužim, dozvolite mi, da Vam za Vašega sina svakoga mjeseca redovno sve do potpunog njegovog vaspitanja pošaljem izvjesnu novčanu pornoć. Imena mi prema onoj „neka nezna Ijevica, šta čini desnica“ ne treba da znate“ . . . U tom sam se probudio, i bilo mi čisto milo, što sam barem u snu kao banka od 10 kruna doznao, dia na tora svijetu dobrota 1 plemenitost još nije potpuno izumrla. 4

MALI PODLISTAK Istoriiski kalendar Na tlanašnji dan, 2Q. febrttara 1751. godine rodjo se u Somtrieridoifu filolog i pjesnik Johann Heimich Voas. Pripadao je tzv. gottinskom pjesni kom savezu.Glavnomu jeđjelo idil ,Luise“. Bio je osim toga jeclan od naj’ioljih p evodilaca sa klacične književio ti. Na o> iito je čuveo njegov prevod Omi.a (Ho-

BEOORADSKE NOVINE fakta, koja su nas upućivala da vodimo drukčiju, mudru i obazrivu politiku. S kako se malo pameti i znanja kod nas upravljalo da navedem ovaj primer. Imali smo prilike razgovarati s jednim bivšim ministrom, inače profesorom. Taj čovek nije imao najobičnija znanja iz politike, koje ima jedan iole otresitiji gna-djanin švajcarski. O odnosu izfnedju Nemačke i Engleske nije imao ni pojma, o najosmovnijim dernokratskim principima tako naopačke pojmove, ma da i sam on pripada jednoj partiji, koja sebe naziva demokratskom. Čudio se pojedinim švajcarskim ustanovama više, nego fonkav naš seoski pieasednik opštine. Neću fenositi ni njegovo ime ni navoditi primere njegovog lupetanja, jer me kao Srbina sramota, samo dodajem da nije on jedini medjn mašim političarima takav. Kad je nastala ruska revolucija ovde kod nas prava vavilonska kuia. Svi su joj prvo simpatisdi, osudjivajući Cara Nikolu što je hteo zascban ttiir. .Tedna potrkuša režimska beše izmislila čiiavu legendu, kako je bajagi princeza Jelena, kći kralja Petra, organizovala ! izazvala Revoluciju u Rusiji, ko bajagi ogorčenia, što Rtisija hoće zaseban mir. Do duše, ovoj burgiji nije niko poverovao sem jeđnoga uče iz valicvskcg okruga, inače bi daleko doterali sa našom „srpskom bistrhiom”. Baš povodom ove glu-posti poveo sc beše razgovor izmedju nas nekolicine na Rusovljevom ostrvu, kuda često idemo u šetnju. — Bolan brajko. reći će S. R., eto taj naš kralj Pebar. Došao krvavim načinom- na presto. uvalio zemlju u jedan strašan i sudbonosan rat i doživeo propast zemlje! Svesan je toga, d>a je njegov đeđ, Karadjordje pored sve svoje veličine imao jedmi mđju, što je napustio zem’ju u najtežem času, a oti koji se sa deđom svojim ni malo ne može meriti mirno g'eđa da niu zernlja propada, a on star, koji se naživeo i navladao, beži i spasava svoj život. Un je trebao 08(1511 da na Kosovu pogine kao Lazar, pa bi bar smrću svojom pokajao sve grehove, i možda bi narod. ako ne njemu, a ono deci njegovoj, oprostio grehove njegove. Ovako je 'i sebe obrukeo i dao dokaza o nesposobnosti svoje dinastije* koja u teškirn trenucima po zemlju napusti narod i državu da sebe spase . . . Svi zaćutasmo i duboko nas potrese istinitost i lepota ovoga što rcče iiaš prijatelj. Zaista, tragična smrt na bojnotn poljn jcdnog kralja nčinila bi da ostavi siiati utisak na njegov narod. Zaboravilo bi se docnije njegova mala vladalačka sposobnost, način krvav, pomoću koga je dcšao na presto, slabost njegovih predtka ... sve bi to docniji naraštaji zaboravili, a!i bi ostao jedam ređak i dirljiv primer, da gipe,yladalac, i svojom smrću otku-pljuje gtehovo prema svojoj državi i svome n&irodu. Ali i za smrt na bojnom polju treba imati duševne veličine!...

Dragi čitaoci, iz ova dva pism» videli ste o četrn mi ovamo razgova-* ramo, kakve teme pretresamo. Ovakih tema ima mnogo, i uvek se javljaju sve nove i nove, i biču slobodan da u đaljim pismitna o svemu tom pišem u nadi da će i vas tamo interesovati, jer to su stvari koje se tlču Srba, sviju i svuđa. St. V. J.

mera). Osimtoga bio je i u-Te’an ar’oolog. Uimo je 29. mart i 1316 g d ne kao profesor u Heidelbergu. U Eutinu podignui mu je spomcnik. — 20. februa a 1790. godine timro je u Beču nmrko ffijemačJti car Josip II. Car Jos p IT., čija vladavina predstavlja zname i u epohu u istoriji Austro-Ugar. ke m nanhije iodjen je 13. marti 1741. godine kao najstariji sin carice i kra ji e Aarje Terezije i cara Franje I. Prvi /nu je vaspitač bio rnagjarski knez Batty; ny, a docnije su ga vaspi'avaii Baitenstein i drugi. Mladi piinc bio je neo! ično željan nauke i već je onda po a ivao u prvoni redti interesa za one grai.c nauke, koje su mu u prvom ređu bile potrebne za njegov docniji vladarski po ziv. Po svršenom sedn og*d-i njem iatu, Josip bude 27. maita 1764. goiinc izab’an za rimsko-njemačkog cara, a 3. aprila rste godine evečauo krunisan u Frankfurtu. Ik) smrti Franje I., Manija Terezija proglasi Josipa za pomoćnika ra prijestolu (Mitregent), ali je ipak zadržala sve 'državne poslore u svojoj ruci. Josipov uticaj bio je u gl ivnom o ranićen samo na vejsku, gdjc je izveo izvjedire reiorme ugkdajući se na prutkog kralja Friediicha II., za kojega je imao grdnih simpatija i koji mu j j po svemu bio ideal. Dva puta se sa njime i lično saslajao. Na jednom od tih sastanaka pr\Ti put je povedena riječ o diobi Fclj ke. 1777. gođine putovao je p F ancu ku, a iduće godine izbio je nov, ali nckrvav rat izmedju Austiije i Pruske elog bavarskog rrijesto'.onasl'eTja. 178 g dii.e sastar se car Josip sa ruskom car oam Ekatarinom (Kataiinom) II., pa je on ia ugo\oiena docnija zajedni k t a’; ij i j rotivu Turske. Posiije amr:i »voje mrjke 1780. godine car Josip je konačno pr.mio

20. febmsra 1918,

Iz Beograđa Nedeljom i praznikom, posle ručka većina bcogradjana pošto u svojim kafanama gde stalno odlaze odigraju svoje uobičajene partije karata ili domina, dižu se pred mrak i odilaze u one svoje svakidašmje šetnje. Setaju se ili do Kaiimegdana i Slavije ili po ostalim glavniin beograđskim ulicama 1 korzoviirta. Ako je doista hladno onda ,>tek da se noge protegle“ vrše se kratke šetnje zavirujući uz put po raznim izlozima. I ozbiljni ijudi kcjima nije do sitnica podaju s ovom zaraznom zastajkivanju pored izloga raznih pomodnih, kniižarskih i trgovačkih radnja. Najviše se zastajkuje kod „Knalja Dijamanta“ zagleclajući u one, jakom eiektričnom svetlošću obasjane i poredjane razne predmete za ukras, koji sc raskošno prelevaju svojim poznatim kTistaluim, drečećiin bojama. Tu stoje čitavi redovi nanizanih igala, broševa i drugog „dijsmantskog 1 * nakita. Svaki je sa označeuom cenom i to posiednjom, najnižom i uz garantiju da je od „čtetoga srebra i zlata!“ Tako isto se mnogo zastajkuje i kod izloga pozmr.tih knjižarskHi radnja. Njihavi iziozi pored toga, služe i za razne „kibicere" a i za mnoge druge koji imaju da se tu nadju ili sretnu sa kojom. Zgođna su ta me>sta. Sa njih se vide svi pro'iaznici kako ovi koji dolaze od Slavije, tako i ođ Trkališta, Pozorišta i Vasine ulicc. Jer ti njihovi izlozi prostrani : pretrpani knjižarskim predmetima i siikaina i žurnalima u boji čisto kriju čoveka kada tu stane. 1 zato su ti izlo-.i zgodni za sve one, koji očekuju nekoga. Tako je isto dosta jako zastajkivanje i kod pomodnih nadmja. i njihov 1 izlozi su uvek kao i neikada puni ,,najnovije robe". Osobito se izlažu razni šeširi, mašne, kravate i ostala galamterislca roba, koju njihovi vredni i predusretljivi sc pstvenici, svaka dva tri dama jednfko menjaju i rasporedjuju, da bi što šarcmij;, puniji i raznovrsniji bili i prestavljaii u istini najnoviju: „ iz prvih svetskih radnja“ robu. Na više, ka samom Kaiimegdanu pored omih velikih grosijskih radnja, izlozi su ma!o proredjeniji. U izlozima ovih radja kao soiidnijim, izloženo je samo omo, što zaista vredi da je izioženo i što je „novina" u ovoj sezoni. Čuvene pak radnje sa onim uskim izlozima, ali zato što dubljim magazama, uvek su svakog praznika zatvorene. One sa svojim đepoima, preko kojih se snabdeva cela Srbija i koje dcže u svojim rukama celu beogradsku čaršiju kao ne osečajući potrebu za svakidašnju reklamu, izgledaju kao da su i radnim danima zatvorene. Samo stoje podrgnute gvozđene rešetke nad ulazima od njihovih kancelarija gde se ulazi, poručuje roba i odtakle se izđaju naiozi za pakovanje i raznošanje po raznim mestima i radnjama. K*a samom Kalimegdanu i pored onih gvoždjarskili radnja, sveta je sve manje 1 manje. Jedino odo«do, s>a negdašmjeg „Nacionaia" sa Save i Dunava. odakie se čuju svaki čas sireme parobroda, koji pristaju uz štekove pristaništa, vidi se, kako se penju ili silaze putnici. Najviše ih ima onda kada treba da dodje ili ode tako zvana „Zemunska ladja“, koja po ceo dan šetka od Beograda do Zemuna, prenoseći mnogobrojne putnike i posetioce. Već na samom Kalimegdanu sada je malo šetača. Ovo hladno vreme i ogolele staze parka, klnpe koje smrzniito i usamljene stoje, — sve to ne un>ami više posetioce kao nekada, za vreme topiili i lepih dana. Tek po koji zaljubljeni par, tek po koji, a utopljen toplim odelom i zadubijen u mislima šetač, koji mora da vrši kreta-

Bro) 48.

nje propisano od lekara. dok sve osta10 tone u onu zimsku samoću i ogolelost. A ova se samoća još više pojačava gubeći se u onim visokim gradskim ziđinama i bodemima, sa kojih strće i naziru se vrhovi kula. stražarnioa i krovovi od raznih „gradskih zdanja". 1 zato sada gotovo svaki šetač', pored one obligatne šetnje od svoga stana. kao time oduživši svoj dug rad! zdravlja. odmah grabi da svrati u kakvu kafanu ili rcstoraciju. A njih je hvaia Bogu u Beogradu tako mnogo. Pored siarih, poznatih hotela i kafana, kojc kao iiekr.da i sada rade, ima ili ! novih. od novih gazda 1 sa novim navikama. Stare kafane i hoteli zadrža11 su i dalje oncj svoj stari tip, stari raspored i nameštaj i stare goste i stare navike u točenju pića i služenja gostiju 1 sada kao nekada cme prestavljaju centar najoimenijeg sveta, koji tu dolazi. U onim njihovim koncertnim salama. raskošno nameštcnim i seda svake večeri, u ođredjeno vreme, izvode svoje konccrte razni muzlčki, umetničk! orkestri. Pored toga, u onitn uglovima do samih prozora, po onim stočićima ! po kanahetima sede najvidjeniji našl trgovci. fincnsijeri i sva naša elita. Ta>mo pored obligatnih igara u šali i zadirkivanju medju njima se vršc i razni trgovački i bankarski poslovi. U svima tim hotelima ističu se pozmati i predusrctijivi zakupci. Njihova negovana nežna lica sa dobroćudnim osmehom ispod tankih brkova, svuda se vide. Onako otmeni — više ličeći na kakve diplomatske zastupnike nego na hotelijere, obiiaze oni još otmenijim pokretima, stolove I goste sa svakim zdra= veći se i svakome koju prijatnu reč progovorivši. Ali najviše se, kao i osbali gostl, tako i oni zadržavaju oko onih tako zvanih „stalnih" stolova. gde stalni gcisti igraju svoje „sanseve" sa takodje stalnim kibicerima i onim čestim peckanjem i zadirki^anjima kada ko izgubi. Ali izgieda, da je svih tih igrača f drugih gostiju za stolovima najveća radost kada na sansu, opet izgubi poznati beogri5d>ski trgovac. A da je on ,,opet“ izgubio, poznalo bi se kada b! počeo plaćati kelneru. Odmah se čnje njegov vrskav govor kako nešto zame* ra rrčunu Hotelijer, kao svaki dobaf upravljač svoje radnje, tek pojuri tamo, da ako je kelner učinio kakvu nedopuštenosl, odmah zagladi i ispravi. Ali približavajući se tamo i videći u čemu je stvar. naročitim osmehom i glasno, da svi čujtt, počeo bi da teši gazris Raju: — Ne brmi se, ne brlnl gazda RaJof Nadoknadiće tebi to tvoja banka (A to je po mišljenju gazđa Rajinom bila opšta ZEvidljivost, što je on bio glavni akcijonar jednog većeg beogradskog novčanog zavoda.) — Drugo je moj džep, a đrugo banka! čulo bi se kako Ijntito odgovara gazda Raia, neznajuć! šta da čini svojim debelim rukama, držeći u njima jednako ksrte i jednako ih zagledajuć: i nlkako ne mogući da ve-ruje, da je zaista ,,opet“ izgubio. — More ako mu neće Banka nađoknadhi, a cmo sigurno onaj njegov' ,,Peradajz“ — dobaci treći na to. I cnda otpoče dobacivanje i peckanje o tcm „njegovom" parddajzu. Poćeše ga dirati: kako je jednoga dana kada ga je bila više nego obično zahvatila ona njegova užička Lli čačanska fantazija počeo da se hvalL Hvalio se kako će sa nekog svoga !manja van Beogradia toliko i toliko paradajza nabrati da će samo na njemu nekoliko hiljada kruna zataditi. Na to ga

vla'du i otpočeo je na svima paljima s. ojim velikim re o.mama. Prvo je po ta>io na modemiju osnovu cdno.e izmedju crkve i 'države, zbog čega je imao i p:x> laznih nesuglasiea sa papom Pjem VT., koje su poslije pr jite.Jsk. izglioj ne. Važne su relorme cara Josipa na sjc j 'lnapoHtačkom i privrednom polju. Pieuredio je poreski s.'stem, konačno jo ukin o kmetstvo. Njegovom ini.ijativom ust> novljeno je mnogo humanih ustauova, kao šlo su botn.ee, snotinjski domovi, porodilišta, zavodi za popravku malo ijetnika itd. Pod njegovom vladavnom znatno je koraknu’a u naoHjed nar dna prosvjeta; naiočito je paž: j i posveć.na stručnim školama. 1788. gcđine za at .vao je car Josip sa Turskom. U početku t ga rata sastao ee car u jednom sremskom manastiru sa kue.om Jakovom Nen d> vićem (v. o tome opši no u memoorima pro>e Matejo Nenadovića), kogi je u.j> rio 0 svojim eimpatijama za s pski narod. Kao što je poznato, u poče ku je car Jos' p imao uspjelia. Zauzeti su Beograd i Sabac, pa su carske t.upe, potpomognule srpskim dobrovo j ima prodrlo duboko u Srbiju. No uslijed opštilr prilika mo:a!e su car3ke trupe opet napustita zauzete krajeve. Tada je u Tek ji sa ostatcima svoga odreda mučenički poginuo kapetan Koča Petrović, po kojemu jo ruuod u Srbiji cio ovaj rat i nazvao „Kočina krajina“. U tome je ratu car Josip zadobio naaeb i teška bolest pluća, kojoj jo i pod egao na današnji dan 1790. godine. U svojim reformama car Josip je pored uspjel a doživjeo i neuspjeha i razo.arcnja, ali su mu i naćelni piotivnici pri/.navali ne'8pomu plemeuitost njegovih pjb đa. Medju narodom, naročito medju širokim »iojevima njegovim bto je vajiredoo oori-

Ijbn, o čemu svjeđoče mnogobrrj >c a negdote, koje još >lan da ju k uže medju narodima monarhije. U mnogo grndova monarhije podignuti su mu spomtnk'i. — 20. februara 18 1 0. god ne strij"ljan je u talijanskoj tvTdjavi Mantovi poznati vodja ti o.sfcih ustaša, Andrejas Hofer. IJofor, koji je u mirno doba: bio gostioničar, bio se već u ranijim ratovima od ikovao kao vo ja đ< brov ljnih tirolskih strijelaca. Kada je 1899. godine ponovo azbio rat i kada su u Tirol upali Franaizi i Bavan i, Ho'er im )e sa svojim o3 e’ima u vi ? ma' a naiuo teških gubitaka. Tako je 29. ma-’a potukao Bavarce na brdu Iselu. Kada je Austrija zaključiia mir sa Napoieonora i njime ustupila Tirol Bavarskoj. Hofer je produžio na svoju ruku ratovanje protiv Francuza i Bava a^a. Kada se preko zime sa svojima bio skionio u neki planinski zbijeg za zimo^anje, izdao ga je Francuzima njegov zenrij k Vinzenz Raffl, koji je noću cđveo jednu francusko-talijansku patro u do k ćj gdjo je Hofer bio skiiven. Hofer je ođveden u Man'ovu. edje ga je pr j ki vo ni s.id po izričnoj željt Napoleonovoj kao buntovnika osudao na smrt. Str'jeljai j j na da/ našnji đan. Prilikom izvišeu,a smrtne ka zne moUo je za dopuštenje da sam ko* manduje vojnicima, koji su imali da opale plotun na njega. — 20. februara 1861. godine umro je u Fa isu francuski Ulrarnski pisac Eugeno Scribe. Rodjen je 24. deoerabra 1791. gođine ui Parisu. Prvo mu je djcio ,,Le derois - ' (1811. godine), a prvi je Lpjeh pcsigao 1816. godine djekmL „Une nrit de la garde nationale“. Oa ioga vremena davao bi skoio svakog mjeseca k kav noy komad. Ova njegova nevjerov atna plcdnost objašnjava ®e time, Ito je itnao čš