Beogradske opštinske novine

445

Шушкаловић, Мијаило Васић, Милорад Поиовић , Властимир Николић, Миливој Ђ. Ћирић, Ђока Живковић, Косара Младеновић и Јован Ердељан; а да су доброг владања а снротног стања: Љубомир Мартић, Таса Вогдановић таљигаш ; да су доброг владања а средњег имовног стања: Иеак Б. Ачбала трг., Јован '1даја проФесор, да су доброг владања и доброг и.иовног стања : Макс Флајшер лончар, Младен Тодоровић абаџија, Ђорђе Бркић бакалин; а да не иознаје; Милана Деспотовића лебара, Димитр. Јовановића ниљара, Марка СоФронијевића и жену му Берту, Жчвка Јовановићм кал®у, Антонија Лукавчевића, Мијаила Ииколића тесача, Петра Бартаси надничара, Петра Смиљанића, Марка Ракића, Владимира Костића, Саву Шукуљсвића , Селимира Јовановића шегрта, Јована Васиљевића слугу , Николу Никетића скитницу , Богдана Марковића, Косту Јовановића , Стевана Ненадовића бив. дуванџију, Милана Петковића кројача , Петра /1уина бив. ђака, Димитрија Живковића пекара и Коломбаш Коломбаша слугу. Сравнити обоје — једипи иут за оцепу кривице.

новости Софија , (30 окт. у вече) Хајдучка чета, која се појавила у Ески-Загри, већ је растурена. Вођа им беше бивши бугареки ОФИцир Бојанов. Ова чета имађаше политичку цељ. Полиција је успела да затвори неколицину. Кобуршки принц уредио је, у спомен свог доласка у Бугарску, особи ги орден. Париз , 30. октобра. По уверавању „Јоигпа1 (1е Беђа^в": Рувие, посетивши 29. октобра у вече Гревија, нашао је, да је нреседник ренублике силно клонуо духом. Греви држи да против његовог зета Билсона нема никаквих, очевидио, компромитујућих доказа. Берлин , 31. окт. По извешћу из Сен-Рема нема никакве сумње да немачки нресголонаследник болује од рака. „Тану" јавља нарочити извештач из Берлина: ПроФесор Бергман обуставио је своја предавања; он се сад налази на расположењу. немачкога цара и очекује да га сваки час из Минхена иозову ради операције над немачким нрестолонаследником. Следујући традицијама хохенцолернскога дома овака операција. од које зависи живот шеФа ирускога двора или његовога наследника, не може се извршити без присуства једног од њих и свију ируских министара. Цар је нослао принца Виљема, да однесе у Сан-Ремо ову његову заповест, подусловдм: да се Операција предузме тек онда, ако сви лекари изјаве

преку потребу за њу. По изричиој царевој жељи операцију ће вршити Др. Бергман. Главнн дворски доглавник г. Кегел наредио је у свима црквама молитве за здравл,е нрестолонаслденика. КЊИЕШ5ЕВНОСТ Зогметгз зит ТоигдепејЈ\ -,'ако се зове књига Павловскога, која је недавно угледала света у Паризу, а о којој је књизи у једноме од нрошлих бројева „Нов. Времена" нисао познати руски књижевник Булгаков, по коме мислимо да упознамо наше читаоце са њеном садржином. Тургењев је у своје време обратио велику пажњу на иисца ове књиге, као на млада, но веома даровита човека. Он га је увео у свој интимни круг, радо је разговарао са њиме о разним стварима, а по неки пут му је казивао и планове за своја дела. Отуда је и поникла ова књига. Успомене ове односе се већином на последње године живота великога рускога песника у Паризу. Но Павловски је вештачки сајединио ново-прибрани и још не издани материјал са оним, што је већ познато о характерним цртама личности Тургењева. Неће, дакле, бити без интереса и за наше читаоце ако им саоиштимо по неко месго из ове књиге. Познати су, у главноме, односи Тургењевљеви ! према Ј1. Толстоју и Достојевском, но ти односи јасније су много нрестављени у успоменама ПавI ловског. Тургењев не само да је признавао Толстоја за већега писца од себе, него је и прилично I био саравњив због његове оригиналности. Достојевскога је млого мрзио и често се жалио на њега што неправедно прича о њему, као да мрзи Русију и народ руски. Но ово причање Достојевскога није у осталом, сасвим без основа. Павловски наводи један свој разговор са Тургењевом, који у неколико то потврђује. Разговор се водио о руској народној књижевности, а затим се, сасвим нехотично, иовела реч и о наравственој физијономији рускога народа. Назвавши руску народну књижевност „коровом", а руске народне песме „јаукањем", Тургењев је о самоме народу рекао ово : „То је роб, који никад ништа није створио, а неће ни створити, који је историјом осуђен да вечито мили позади западне Европе. Тај народ неће никада. играти превлађујућу ролу у историји човечанства. То је народ без воље, без сазнања самога себе."