Beogradske opštinske novine

ЗВАНИЧНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

ГОД. XIV.

НЕДЕЈБА 8. МАРТА 1896.

БРОЈ 10.

И 3 Л-А-3 1Е НЕДЕЉНО 7ЕДАН-П-5ГТ Ц е н а : За Србију на годину 6 линара на пола године 3 „ За стране земље на годину 9

ЦЕНА ЈЕ О^ЛАОИМА 6 ПАРА ДИНАРСКИХ ОД ВРСТЕ ПРЕТПЛАТУ ВАЉА СЛАТИ УПУТНИЦОМ НА ОПШТИНСКИ СУД А СВЕ КОРЕСПОНДЕНЦИЈЕ НА УРЕДНИКА

РУКОПИСИ НЕ ВРАЂАЈУ СЕ. — ИЕПЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈ.У СЕ

0 Б Ј А В А На основу регаења одбора општинског од 13. Фебруара 1896. год. КЊБр. 84. суд општински објављује: Сваки касапин иди трговац, који има зрелих дебелих свиња, па жели да их покоље на општицркој кланици и да маст или месо на страну извезе, има се за то пријавити суду опгатинском, који ће помоћу нарочите комисије овај рад и извоз производа контролисати. За ону количину масти или меса, гато дотични буде извезао, општина ће вратити суму наплаћену за касапску аренду, но и то само под погодбом, ако је тамастчиста и добра, што ће се тако исто комисијски констатовати. Ко се не буде придржавао прописа и наредаба суда у овоме послу, или ко буде покугаао да нечисту и рђаву маст извезе, неће се овом повластицом моћи користити. Од суда оагитине београдске, 16. фе.бр. 1896. год. АВр. 1263.

0 Б Ј А В А Управа београдског водовода у вези своје објаве од 1-вог овог месеца ВБр. 400 извештава овдашње грађанство, да је комисија, која је одређена од стране Управе водовода ирегледала алате и остале потребе за инсталисањо водовода по овдашњнм зградама и нашла да за сада имају потребне справе и алате за инсталисање водовода ова лица: 1. СоФроније Јовановић и брат, 2. Ђорђе Наслас, 3. Ганц и комп., и 4. Стеван Голубовић, инсталатери за осветлење и водовод. 5. Емил Вајман, 6. Павле Павловпћ, 7. Антон Матош, 8. Петар Палић, 9. Антон Соукуп, 10. Петар Петровић, 11. Игњат РудолФ, 12. Јосиф Кунић, 13. Михаило Илић, 14. Коста Зекавица, и

15. Михаило Михаиловић, бравари овд. и 17. Вилхелм Баганц овд. Сва ова лица примила су од Управе водовода данас овлашћења — легитимационе карте — за исте радове. Но овакова овлашћења даваће управа водовода и у будуће само онима мајсторима, за које одређена комисија нађе да имају до вољно спреме и потребан алат за инсталацију водовода, — а сва уверења која су за ове радове ранијепздата појединим инсталатерима од стране управе водовода, овим се потиру и више не вреде. Према овоме обраћа се пажња пошт. грађанству да убудуће инсталацију водовода по својим зградама поверавају само гОре-именованим лицима, која су легитимиране карте добила. Све последице које би потекле отуда што су ненадлежна лица инсталацију вршила нека сопственици зграда сами себи припигау. Од Управе Водовода Оппхтине града Београда 20. Фебруара 1896. год. ВБр. 667 у Београду.

СРПСЕИ УСТАНИЦИ ПРОТИВУ ТУРАКА У ВЕЗИ СА НАРОДНИМ СЕОБАМА У ШИНУ од 1459 — 1814. год. ИСТОРИЈСКА РАСПРАВА У ДВА ДЕЛА НАПИСАЛИ Р. АГАТОНОВИИ и П. М. СПАСИЋ. САкадемијски Савет Вел. Шко.ге нагро дио арвом видовданско.ч наградом оигит. Веоградске). (наставмс) Наша народна песма Фочић Мемед-аги ставља у уста ове значајне речи:

Нао четири велике дахије На четворо разделити војску.

Ноћићемо из нашега града Кроз нашијех седамн'ест вахија, ИсеУ ћемо све српске кнезове, Гве кметове српске поглавице, И кметове што су за потребе, И попове, српске учитеље. Само дуду ђепу оставити: Луду ђецу од седам година, Пак ће оно права бити раја, И добро ће Турке послужити." У самом почетку 1804. г. дахије предузму да изврше свој црни план, па потајно нареде каба-дахијама и субашама, да побију виђеније људе у народу. Зле

слуге лоших господара у велико испуне ту наредбу и у брзо падну: Стеван Палалија, Марко ЧараииЛ из Белог Потока, Јанко ГагиИ из Болеча, Станоје из Зеока, Теофан из Орашја, Хаџи-Ђеро из Моравице, Раица из Забрђа, у Београду би посечен Хаџи Рувим, који тек што се беше вратио из Ћееарије, и многи други. А Мехмед-ага Фочић не уздајући се у своје људе иде да сам погуби најгласовитије кнезове: Алексу Ненадови&а, Илију Бирчанина и друге. Он их похвата на превару, па Алексу окриви за шуровање са Ћесаревцима и погуби, а тако исто и Бирчанина. Али кад Фочићу дође глас да нису убили Кара-Ђорђа, који се раније склонио, извештен за покољ од месног Ханџије,^) а видевши узрујан народ, он побеже Савом у Београд. На глас да су „Турци толике кнезове, свештенике и друге одличније људе побили и све једнако секу, где кога дохвате", народ се склони у збегове. Но огорчење и страх не доведе српски народ у очајање, већ сваком човеку распали жељу, да се освети суровим гонитељима, па и тешки јарам да збаци. И 0) Споменик XIV. сри. кр. акад. стр. 10.

само је требао смелог, предузимљивог и енергичног вођу, који би био у стању, да жељу за борбом и осветом, која у свачијимгрудимапламћаше, употреби за опгати устанак. Срби, као гато ћемо видети, нађу таквог вођу у Кара-Ђорђу. И сад, кад се у Србији није хтело да зна за српску имовину, није хтело да чује за веру хришћанску, а још мање да мисли на поштење, част и образ чељади њихове, икадјеживот био сигуран само у гори,(') Срби се сете победног оружја свога за време Кочине крајине, као и за ратовање под ХаџиМустаФОм на Пазван-огла, па се лате оружја да сломе силу дахиску, и отпочну на све стране — у почетку свак на своју руку — убијати Турке и палити ханове њихове; не одржавајући одмах у почетку узајамне везе међу собом. Али једно их је ипак везивало — пламена жеља да се освете својим душманима, и да збаце тешки јарам турски. Немогући да сносе тешка насиља Срби су још пре све дахиске сече гледали како (') Годишшпца Н. Чупића, књ. XIII. стр. 103.