Beogradske opštinske novine

ЗВАНИЧНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

Год. XIX.

ЧЕТВРТАК 29. НОВЕШБРА 1801.

Број 44.

ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО ЈЕДАН-ПУТ

1Д Е Н А. : За Србнју на 6 динара на пола године 3 » За стране земље на годину 9 »

ПРЕТПДАТУ ВАЉА СЛАТИ УПУТНИЦОМ НА ОПШТИНСКИ СУД А СВЕ КОРЕСПОДЕНДИЈЕ НА УРЕДНИКА РУКОПИСИ НЕ ВРАЂАЈУ" СЕ

НЕПЛАИЕНА ПИОМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

ОПШТИНСКО УРЕЂЕЊЕ и А ДМИНИСТР АЦИ Ј А ГРАДА ГЛАЗГОА (По Сер Џемсу Белу иредседнику оигшине Тлазговске и г. Џемсу Патону иредседнику Уједгтених Музејских Удружења Уједињене Краљевине — Велике Британије и Ирске) Година 1896 (5)

ПОЛИЦИЈА Народне заблуде о полицаја. — Прави дедокруг глазговоке подиције. — Сиротиаони пријатељ. — Стара полиција општиЕОка,— Нови закови и уредбе.— Стари и нови прирези. Снага, служба и спрема глазговских полицајаца. — Њихове обичне дужности и аихова награда Многим добрим грађанима града Глазгоа, и сама реч „полиција", једва да значи што више од живе слике реда и поретка, представљене у иолисмену; полицајцу, кад шета по улицама градскпм у службену му обележју, и плавој полицајској униФорми. Овим добрим грађанима, та се полиција и непосредно јавља један пут преко године, у непријатноме својству наплаћивача иолицијских приреза; а, кад се тај посао сврши, с њим су свршени и сви дру^и односи између добрих грађана и полиције. Узета самоу овој светлости, полиција нашега града мучно да може да стече себи какву велику популарност, или чак и да избегне светско гунђање. И што год ниже силазимо низ степенице друштвене нам зграде, све ћемо већу провалију налазити иммеђу масе и полиције, док најзад не сиђемо и у оне тамне дубине друштвених нам талога, где је и само име „полиција" подједнако и мрско и страшно. Па ипак, ми ту имамо само ј едан уочљив пример светске заблуде и необавештености, односно, и старе истине, да свет обично не зна своје најбоље пријатеље, и неће да прими с радошћу чин, који се врши за његово добро. Јер, доиста, од свију органа општинска нам тела, полицајац је још и најпажљивији према беднима и нејакима, најнежнији према болнима и несретнима, као што је и најбржи и најспасоносније за оне који срљају у опасност и у искушења. Зар и вреди доказивати, да се делокруг глазговског полицајца и не почиње и не свршава у парадноме маршу кроз град или у патролисању градских улица ? Зар није, и то баш иолиција, та сила и снага која лебди и над нашим здрављем, као што лебди над нашом сигурношћу, — од колевке до гроба ? Зар се она не брине, али не само о чистотн и о здравственој вредности, тако рећи, свакога нашега залогаја

и свакога нашега напитка ? Зар није она та, што с правом завирује у многољудна боравишта наше сиротиње, изнуђава и ред и чистоту, као што контролише, и у законске границе утерује, све Фабрике и Фабриканте наше? И ко мртвоме слову закона даје живу силу извршну, ако не онај полицајац, који мора у једно и исто време да се бори и са злочином и са безакоњем, и са бедом и са предрасудом, и са људским гресима и погрешкама — а кад још и куге и заразе наиђу, онда — и сабожијим бичевима. Свет виче на полицију, сиротиња и кука и виче, а у самој ствари она му је најбољи пријатељ; јер га она, али не само од проста зла и зликовца брани, него га, често и противу његове воље, нагони да буде и уредан и чист, па и здрав! У неблагодарним улогама својим, полицајац изгледа доиста и најјачима и најимућнијима од нас, изгледа суров па и бездушан; али мало који од нас хоће и да запита, а камо ли да се очима увери, о ономе милосрдноме, о ономе у истини хришЛанскоме , труду који енглески полицајац и лично и службено улаже, кад се сиротиња рађа или сарањује, кад болује, или глад гладује. Делокруг глазговске иолиције није само огроман, него су и дужности њене у једно и исто време, и разноврсне, и тешке и заплетене и тугаљиве. Књиге би се дале написати, кад би се хтело улазити у појединости полицијске радње овако великога и претрпанога једнога градакао што је Глазго. Али, како то није и не може бити овде наш циљ, то ћемо се, и то прво, у што краћим потезима дотаћи наше старе полиције општинске; а за тим ћемо прећи на ову нашу данашњу, нову и модерну. Дакле, кроз скоро цео деветнајести век, а имено, од 1800 до 1895, општина је глазговска, као градска власт, била резрешена од своје првенствене дужности, патролисања и полицајисања у вароши; док су ту дужност њену, у ранијим вековима, па и то као од беде, вршили стари одбори наши. Ну, са зором деветнајестога века, и нагли раст становништва, и следствено множење метежног и злочиног елемента у вароши, учинили су, да се овај стари и патријархални систем општинске нам полиције није више могао трпети. При крају, нарочито, осамнајестога века, дух безвлашћа је у тој мери овладао био нашом нижом масом, да је општинска власт, — немајући, као што није имала, скоро никакву иолицијску снагу, ни организацију — стајала скрштених руку пред сваком неуредном гомилом, која је дошла била да јој заповеда. Дабогме, да

је војска онда позивана била у помоћ, и редјепомоћу њеном и повраћан био, али обичнопо цену тешкаџевапа, и муке и штете, па по који пут и крвоиролиЛа. У години 1778, Одбор ошптински учини покушај да створи себи неку полициску снагу, и састави неколико жандара под командом некаквога „инспектора" свог; али, по што није било буџетских извора за издржавање и овако једне и ништавне полиције, то и овај бедни покушај пропадне; а терет чувања вароши падне и опет на слаба леђа општине. И да се, колико толико, помогне, ова општина, у години 1790, а решењем свога Одбора, подели варош на четири кварта, и заведе тако звану „ ноЛну иатролу грссђанску ." У практици ово је значило: да је свака мушка глава варошка, од шеснајесте па до шездесете године, а којаплаћа најмање три Фунте стерлинга годишње кирије, дужна, да, кад на њу ред дође, послужи у ноћној патроли! или, ако неће, а може, онда да плати замену сумом од пола круне, или два и по шилинга (три динара). На овај начин, реквирисано је у патролу сваке ноћи по девет грађана за сваки кварт, или тридесет и шест њих за целу варош. Више и од тога, поднет је био Парламенту предлог закона за уређење општинске полиције; али, како је то „уређење" значило и неке нове ошптинске ирирезе , то се грађанство целоме покушају толико одупре: да је Парламенат могао тек у 1800- ој години да донесе закон о иолч-цији града Глазгоа. Дакле, тај закон о полицији града Глазгоа, закон од 1800 године то је тај еиохални закон за град Глазго. Велимо и ми „епохални" закон, за то, што је њиме ударен ирви општински намет на неиокретно имање грађана, и што је њиме позвано на овај свет оно мученичко створење које се данас зове „пореска глава" општине глазговске! За њим је дошао други закон о „реФормама" општинским, но који је, до душе, дао грађанству и знатна удела у избору и контроли општинска му представништва. Овим је реформним законом , збиља, утврђено и начело солидарности између бирачких права и општинских дужности, односно, између дужноснога платца, и правнога контролора грађанског. Сем тога овим законом заведен је први општински саните/т, као што је признато начело: да је општина та јавна власт, која има да се брине о чистоти и о здрављу своје вароши. Најзад, овим је реформним зажоном, извршена прва подела општинских струка а тиме посађено дрво, које се после на главну му