Beogradske opštinske novine

Општинске Ное&ии€5

Страна 9

Др. Миливоје Сарван, асистент уаиверситетске клинике за дечје болести. При реорганизацији општинског санитета детету се мора посветити нарочита пажња

у моменту када су сви послови Општине Београдске дошли у такве руке, од којих се са пуно поуздања може очекивати једна темељна реорганизација целокупног рада, разумтвиво је што се помишља и на реорганизацију санитета, као једне од најважнијих грана општинског старања. Али, да не би та реорганизација, о којој се у последње време много говори, остала само једна лепа жеља, без стварнијих и трајнијих резултата, она се мора изводити на основу битних потреба становништва Београда, и то специјално оног становништва које има највише потреба за једном добром комуналном социално-медецинском заштитом. Ако бацимо поглед на статистике смртности и обољевања појединих доба старости, видимо да је дете онај субјект који је највише угрожен, који највише страда, који се највише разбољева и који и највише умире. Та угроженост детета иде у обрнутој сразмери са његовом старошћу. Тако, колико је дете млађе у толико су за њега опасности веће. Неверовагно изгледа да деца у првој години живота умиру исто онолико колико и старци на крају свога века! Једни, тек што су дошли на свет да наставе извршење задатка, које закони природе налажу човеку, умиру у исто толиком броју као и они који су те задатке испунили! Најважније питање јесте у томе, да ли је толика велика смртност деце, специално одојчади. нешто природно, нешто противу чега се не може борити. Место одговора најбол>е је погледати у статистике смртности деце у земљама, које су успеле да медицинску и социалну заштиту детета дигну на један завидно висок ниво. У тим земљама (Шведска, Данска, Енглеска) смртност детета у првој години живота је скоро сведена на један тако рећи физиолошки ниво. То јест умиру само она деца која су у опште неспособна за живот рођена (око — 1 6% од живо рођене деце), док остају сва она (око 15—20% од живо рођених) која код нзс неминовно пропадају. Сличне пропорције владају и за децу предшколског и школског доба, чија је смртност у цитираним земљама сведена на много мању меру него ли код нас. Статисгике које се односе искључиво на лзеоград не одступају у главном од општих статисгика; оне их на против потенцирају својим негативним странама. Упоредна студија и јбдних и других показује на две ствари; 1. да је питање детета за Београд једно од најпрешнијих социално-медицинских питања; 2. да се оно може повољније решити једино ако се

пође путевима који су већ трасирани у другим земљама. Досадашња брига општинског санитета била е више посвећена одрасломе човеку. За то најбољи доказ даје велика несразмера између општинских санитетских установа за одрасле и установа за децу. Нарочито је мали број установа за одојче, оно дете које је баш највише угрожено. Осим две амбуланте, од којих једна служи и као Завод за стерилизацију млека, за одојче не постоји никаква општинска усганова. А потребан је у најмању руку бар још један Општински Дечји Диспансер, затим један Општински Дом за одојчад, и једно Општинско Обданиште за одојчад, пошто сличне установе, које сада делом Општина помаже („Материнско Удружење" и „Српска Мајка") не могу да приме ни половину деце коју свакодневно доносе они родитељи, који су приморани да своје дете повере старању једног Завода. А таквих је, услед тешких економских прилика у нашој земљи, из дана у дан све већи број. За спровођење једне добро организоване заштите детета није довољно само да Општина уреди своје сопствене установе које служе томе циљу. Потребно је да се приступи стварању што интимније сарадње ових општинских установа са сличним, већ постојећим Заводима. То ће се остварити установљењем једне перманентне везе између државних и приватних установа са једне стране и општинских са друге стране. Без те сталне везе, без узајамног рада, могуће су многе злоупотребе од стране оних особа које се обраћају поменутим утановама, као што су могуће многе неправедности од стране установа према лицима којима би стварно требало помоћи. Другим речима без те организоване везе може се догодити да једна особа ужива помоћ у исто време и од државне и од општинске и од приватне установе, док друга, због злоупотреба прве, не може искористити своје право бар на једну од тих установа. Исто тако без те везе између појединих установа може се десити да једно приватно друштво, које се бави заштитом детета више-мање за рекламу, црпе своја срества и из општинских и из државних извора, на рачун других установа, чији би рад био много кориснији, али које немају од чега да егзистирају. Осим наведених чисто социално-медицинских расматрања питање реорганизације општинског санитета треба посматрати и са економске тачке гледишта. Наиме, дечје установе,