Bitef

Otomar KREJČA:

NA MARGINAMA REDITELJSKE KNJIGE

Ni ovoga puta ne igramo kšasičnog autora iz površnih pozorišnih razloga. Želimo kao i obično, da prikazivanjem njegovog dela ponovimo svoje stalno pitanje o smislu ljudskog postojanja. Ako uporedimo ovu nameru sa doživljajem postavljene predstave, možemo da se nasmejemo. Probamo Nestroja, farsu sa pevanjem i fabulom bajke, ciji su likovi i situaeije komični, trebalo bi da pršte od humora; u komadu je mnogo ironije i parodije, napisao ga je karikaturista i kupletista, narodski pozorišni čovek. Zašto dakle, da se to kvari, otežava i komplikuje- neprikladnim objašnjavanjima? Kada bi izabraii objašnjenje koje materija! komada »ne bi podneo« došlo bi do katastrofe. Na sreću, naš rad ne samo da omogućava, već direktno zahteva da se ovoj temi približimo sa ovoj raznih strana. Samo, ne bi trebalo da u procesu »ispitivanja« izgubimo i jedan od istinski privlacnih teatarskih kvaliteta Nestrojeve farse. Stil postavke, nesumnjivo uvek treba da se traži dosledno u smislu, filosofskom jezgru komada, u sreu njegove životvornosti. Stil nije opis literaturne forme teatarskom formom, ni njeno direktno preslikavanje. Čak ni u slučaju ako komedija ima toliko izraziti jezik kao ova naša, a ukoliko je smisao obuhvaćen tim jezikom, nemogućno je zaobici one određujuće motive koji su ga stvorili takvim kakav jeste. Bespredmetno je poći u realizaeiji neposredno od oblika komada, neophodno je ispitivanje uzroka tog oblika, ispitivanje razloga forme. Teatar treba da krene od dna, kao što to radi i dobar dramatičar. Stil postavke, odgovarajući stilu komada, ne treba pronalaziti izravnim, neposrednim odražavanjem. Kod traženja stila, krećemo se u sličnom luku, kojim se kreće autor, od osećanja stvarnosti do njenog obiikovanja. Stil realizaeije treba tražiti u plodnom susretu živih tendeneija autora sa živom snagom teatra. Samo tada se rađa nada da će pozorištno delo biti jedinstveno, neponovljivo. Naše »kako« ovoga puta je dakle izuzetno složeno. Konvencionalno, dosadno, sviklo glumačko prilaženje može samo da nas zavede a naiaženje autentične glume, iz našeg dosadašnjeg iskustva, neobično je tegobno. Stil našeg pozorišta, karakteristike koje su zajedničke svim našim realizaeijama trebalo bi da budu stalno i uvek očigledne, ali ta stalnost i očiglednost ne sme da se postiže ponavljanjem. Potrebno je uvek smoći snage za otkrivanje onoga što konačno pruža najizrazitiji dokaz o sličnosti našeg rada: iznova i novim načinom istraživati autentičan stil svakog komada. Trajni ostaju samo osnovni radni postupci, reklo bi se, ulasci u osobene oblasti komada. Tako uvek ponovo zahtevamo da realizaeija bude postavljena na stvaralaštvu glumes, da bi opet uvek nagiasili ono unutarnje prilaženje, unutarnju sliku koja se odvija ka spoljašnjem izrazu. Zanima nas kretanje ljudske svesti, život ljudskog duha, ljudskc crte ličnosti, znaci koji određuju njihovu sadržinu i srazmere. Isto bi trebalo da postupamo i kod farse, razumljivo, njenim načinom. Otkrivanje nikad ne znači ponavljanje. Prethodno iskustvo iz drugog tipa komada može samo da služi kao poređenje, isključeno je prenošenje bez novog vrednovanja. Jezik dramskih likova se mora pronaći za svaku postavku iznova. Potrebno je usagiašavanje sa oblikom rečenica, njihovim preokretima, prekidanjima, sa njihovim dugim ili kratkim dahom, njihovim usmeravanjem, sadržajem koji je često shvatljiv jedino poluiracionalnim putevima, slično kso i smisao celovitog lika. Nestrojeva rečenica je često na izgled besmislena, kao da se radi o bravurozno formulisanim paradoksima. Većinom nije refleksivna, aforistička. Kao da ovde jezik samostalno živi pored ljudi koji samo po svojim sposobnostima i ciljevima iz njega biraju ono što im je potrebno. Likovi u celini govore isto, karakterisani su preterano rečeno jedino time, koji aforizam izaberu, kako ga izgovore, u koji ugao ga postave. Rešenje rečeničke radnje nema samo formalni značaj, jer je u ovom komadu sve podredeno dijalogu, kao da je jezik jedina životna sigurnost, jedino bezbedno utočište. Nestrojev jezik se mačuje mislima, zeljan je da izbaci, izgovori sve, da stvori novu stvarnost:. Likovi pribegavaju svom jeziku kao zaklonu iza koga im je omogućeno da prežive. Samo ljudsko bitisanje je farsa, a ljudi su samo upotrebljeni kao ginjoli. Sve sem čoveka, je usmereno na spoljašnost: prema uzajamnim odnosima, okolnostima, sudbini. Oseća se to iz odredenog

Rada u oči, razotkrivanje, razgolićivanje Nestrojevih ličnosti. Otkrivaju se sami pred sobom i pred nama, reklo bi se čak, do nagosti. Govore o sebi sa toliko doslednom samoironijom, sa tako otvorenim cinizmom, tako bezgraničnim pesimizmom, kao da ne mogu da postoje bez zadovoijstva koje im pruža prikazivanje sopstvene beskorenitosti, nistavnosti i izvitoperivanja. Prodaju se, denunciraju, prikazuju najgorim od najdrskijih, najravnodušnijim od ravnodušnih, najbednijim od bednih. U ovakvim podvizima su beskonačno aktivni, samo da bi se pojaviSi u svojo] najrazgolićenijoj spodobi. »Ja mislim o svakom ono najgore, čak i sam o sebi, i retko sam se kada prevario!« nije ni izdaleka samo refren Strika. Odnosi između likova nisu složeni i u osnovi su veoma slični: borba za dominacijom, za prestizanjem onog drugog. 1 prijateljstvo i ljubav imaju pre svega taj karakter. Raziičiti su načini na koji se ovi stereotipni odnosi ispoljavaju. Pogledajmo, kako često ličnost ne odgovara na ono što je rečeno, već na ono što je želela da čuje. Dijaiog tako nema pravolinijski logičan tok; lik sledecom rečenicom poriče ono što je prethodnom tvrdio; čssto i u jednoj rečenici putuje sadržaj iskazivanja u suprotnom pravcu. Odnos se time na izgled komplikuje, dobija znake bogatstva i širine. Likovima kao da je stale da u potpunosti izdvoji unutarnju pustoš, pa da je briijantno prikriju i izokrenu. Njihova srea su, kako primećujemo okrutno zgreena. A toliko slobodniji, razuzdaniji su njihovi jezici. Ovi ljudi postoje prvenstveno svojim spoljnim manifestaeijama, kao da se u njihovim dušama ne događa ništa vise od onoga što je mogueno da se vidi i čuje. A šta vise: kao da zaglušuju svoju unutarnju prazninu reklamnom vanjskom radnjom Mi bolje postupcima. Kao da preteranim fizičkim stavom, gestovima, iščašenjima iz sive stvarnosti, naduvenim jezikom, brane ništavnost, pustcš koja je u njima i oko njih. Psihološke veze izmedu likova su porušene, iskidane. Kao da su njihovi postupci »isečeni«, dolazi do skokova i neuobičajenih preokreta. Postupci i dijaiog kao da se povremeno odvijaju »na preskok«. Nestrojevim ljudima ovakav jezik, ovakvo ponašanje pričinjava radost, a to je jedna od retkih pravih radosti njihovog sveta. To je zdrav refleks na razočaranja, na nemogućnost zbiiženja. Crte radosti koje prate postupke likova su veoma značajno svojstvo Nestrojeve farse; više je tako podvučena, dobija preko njih ispravnu optiku. Ukoliko bi to što zakijučujemo o likovima primal! doslovce, nastala bi najokrutnija beznadežnost. Autor od nje oslobađa svet smehom, šalom. Svi likovi su na svoj način mesečari, kao da je iična oznaka njihovog bitisanja po uzanoj gredi između nedoglednih ponora koji zjape po obe strane. Posmatrača obuzima užas od nepokolebljivosti sa kojom se kreću pc uskom grebenu, koji kao da je iznikao iz dva istovetna talasa bezdana nišiavnosti, neverovanja i izopačenosti. AM posmatrači smo mi, gledaoci, oni između sebe posmatrača nemaju, a put po grebenu iznad ponora im se čini normalan. Oni su kao obešeni u vazduhu, održavani somnabulnom snagom, ljudskim komešanjem. Vise na ispremetanim nitima sudbine, ne slute da je njihovo UŽE SA JEDNIM KRAJEM: svaki idući korak može trajno da ih uništi ili sačuva za dalji pogubni trenutak. Ogorčenije od budnih, prodornije od zdravih kovitlaju se i vrte ili u svojim egzistencijalistickim ili egzistencijalnim problemima i težnjama. Stalno su kao u nekoj ekstazi, jer žele da ispune i osvetle vaskoliku prazninu i tajanstvenost prostora oko sebe. Gledalac bi trebalo da oseti kada se sa njima do suza nasmeje i proveseli nad njihovim podvizima kakva je tragična farsa svi njihovi blistavi, duhoviti i šaroliki postupci. usmeravanja svih likova: unisono upozoravaju kako su prevareni, okradeni, napusteni od sudbine, obraćajući joj se kao svemogućem sudiji da su nevini. Svi su tužioci, svi osakaćeni životom. Zato tako često njihov jezik odzvanja kao navođenje dokaznih fakata, kao krici bespravno tuženih, kao čuđenje nevino nastradalih, kao pitanje nepravedno zaboravljenih, kao potresna krajnja odbrana pred nepravdom; zbog toga je takođe, i sve što treba da se izrazi obuhvaćeno prvenstveno jezikom. Umetničko del© skreće iz životne realnosti na razne strane i razdaljine. Skretanje ili sužavanje i ograničavanje, omogućuje mu da obuhvati, oblikuje životnu realnost koja uvek ostaje u svojoj totalnosti neuhvatljiva. Naš komad je skrenuo ka farsi, a ova odrednica utvrduje na KOJI način se razvija ono što saznajemo svojim »ispitivanjima«. Nedeljivost forme i sadržaja, u ovom slučaju je izričito očigledna. Prevod: Jasna NOVAK