Bitef

delà predstavlja atak na slobodu čoveka i na neprikosnovenost njegove ličnosti. Žao nam je što se ovo neće dopasti gospodinu Remekersu, bivšem predsedniku Liberalnih studenata i članu Komiteta narodnog spasa! Zar nije odvratno što svako veče jedan policajac prisustvuje predstavi, budna oka i spreman da stupi u akciju, kao čuvar moraia. Aii kojeg morala? ... Utoliko pre što se od osam hiljada gledalaca koji su prošli kroz Džepno pozorište jedan par i jedna žena su jedino izrazili svoje neodobravanje. Brojke govore! Najzad jedini pozitivni vid ove akcije je da će, ukoliko jedan od glumaca slučajno oboli, policajac modi da ga zameni, jer koliko ju je puta video ... (Iz belgijske dnevne štampe)

lodewijk de boer

Lodewijk de Boer (Lodevajk de Bur, holandski reditelj, roden je 1937. godine. Šest godina je violinist u Concertgebouw u Amsterdamu. Tri godine ima ugovor kao reditelj u amsterdamskom Studiju. Režije u Stuđiju: 1968; ’Žaoke’ I ’Sinod za jedan leš’ (delà koja je sam napisao) 1969; ’Solide-state’ (tehnička predstava) I ’Vrt uživanja’ od Arabala 1970: ’3 puta USA = 3’ i ’I cveću stavljahu lisice’. Režirao je u Brislu, Bohumu, 1971. ’Edipa’ od Seneke Njegova delà objavijena su na engleskom, francuskom i nemaökom. Delà su mu prikazana u Jugoslaviji, Kanadi i Velikoj Britaniji. Lodewijk de Boer je danas jedan od najznačajnijih evropskih reditelja.

lodewijk de boer: ne želimo da šokiramo

Reditelj delà ’l stavljahu cveću lisice' izlaže svoja shvatanja o pozorištu Lodewijk de Boer (Lodevajk de Bur) je autor desetak jednočinki i dva veéa delà, kao I dveju televizijskih drama. Ovaj holandski reditelj je radio u Amsterdamu, postavio je Arabalov ’Vrt uživanja’ i 'I cveću stavljahu lisice'. 0 svom književnom stvaralaštvu kaže: Hteo bih da govorim o onome što se danas dešava s čovekom i političkom situacijom. Ali prlstup situaciji je važan. Poruku čovek može da prošapće i niko da je ne čuje, ali može 1 da je vikne. Sta mislite kakav je pozorišnl izraz 1971? Pozorište je zaostalo u pogledu duha i forme na 1900. Zaostalo je u ödnosu na druge umetnosti —film, televiziju, muziku, sli-

građanski rat u Španiji bilo mu je četiri godine. ’U Melili je građanski rat počeo 17. jula i moj otac Fernando Arrabal Ruiz uhapšen je dva časa kasnije u svojoj kući i osuđen na smrt za ’vojnu pobunu'. Od četvrte do osme godine, za vreme rata, upoznao sam do pojedinosti mržnju i surovost.’ Devet meseci kasnije ocu je kazna pretvorena u trideset godina i jedan dan robije. ’Prošao je kroz zatvore Meliie, Seute, Sindada, Rodriga i Burgosa. U Seuti je pokušao da se übije presekavši vene i ja još danas osećam njegovu vlažnu krv kako teče niz moja gola leđa’. Mali Fernando nikad više neće videti svog oca. A majka, koja nije delila übeđenja svog muža, sve će učiniti da izbriše sećanja na zatvorenika. Marta 1937. majka se nastanjuje u Madridu i on sa sestrom odlazi u školu Terezijanskih sestara. Prilikom svečanosti na kraju godine on otkriva predstavu i gradi minijaturno pozorište s ličnostima isečenim iz novina i zalepljenim na držače od drveta. 2ivi s majkom okružen čitavom porodicom, a jedna tetka ga poziva s vremena na vreme u svoju sobu da bi je kaišem tukao pred metalnim kipom Hrista. Sa 15 godina, 1947. ulazi u pripremnu godinu vojne akademije. ’Vojnički duh nikakav', piše u njegovoj đačkoj knjižici. 1949. je godina raskida. Arrabal se pobuni protiv majke i odlazi u Tobosu da bi nastavio studije u Teorijskoj i Praktičnoj školi industrije hartije. Osamnaest mu je godina, piše za pozorište i vraéa se u Madrid gde postaje službenik u administraciji. 'A onda prilikom jedne predstave studenata video sam ’Čekajući Godoa’. To je bilo otkrovenje. Odjednom mi se pozorište učinilo živim. Imao sam utisak da bi moji komadi mogii da se igraju. To me je ohrabrilo i vise sam se njima posvetio.' Godine 1952. piše 'Pik-nik u polju’ komad koji je nadahnut Korejskim ratom. A 1954. pošto je čuo da je Berlinski ansambl Brehta došao u Pariz, on autostopom dolazi u Pariz. Tog leta upoznaje francusku studentkinju Lis Moro, kojom će se oženiti 1958. 1955. piše ’Fando i Lis’. Odlazi u Francusku poste je dobio tromesečnu stipendiju za pozorište. 1956. sanatorijum Bufemon. Dovršava Fando i Lis. Početak izuzetne karijere dramskog pisca i saradnje s najboljim rediteljima njegove generacije. Jean-Marie Serreau postavlja 'Pik-nik u polju' (Lutèce 1959, Jacques Polière 'Pozorišnu orkestraciju (Alliance Française 1960.) Oliver Hussenot' Tricikl' (Poche 1961); Claude Cyriaque ’Fando i Lis (dvorana Olnsted 1963.) Ivan Henriques ’Krunisanje’ (Mouffetard 1965) Jérôme Savary ’Lavirint' (Daniel Sorano, Vincennes 1967), Jorge Lavelli ’Arhitekta i asirski car, a Peyrou ’Gverniku' (Récamier 1968.) Ramon Lameda ’Erotsku bestijalnost’ i 'Kornjaču zvanu Dostojevski’ (Alpha 347, 1969.) Arrabal ostvaruje svoju prvu režiju sa Claude-om Régy-em ’Vrt uživanja' (Antoine 1969) a Jean-Michel Ribes postavlja 'Testament Barabe’, što je nov naslov ’Krunisanja’ (Studio des Champs Elysées 1969.) Za ovo pozorište se kaže da je pozorište obsesije, učaureno oko snoviđenja svog autora, a ono u stvari vuče korene iz svakodnevnog života i Arrabal je često objašnjavao polazne tačke koje život i događaji daju njegovom stvaranju. Nemam nikakvu teoriju pozorišta. Pisati je za mene avanture a ne plod znanja i iskustva ... ne pokušavam da prikažem novo pozorište. Ne, pokušavam da dam potpuno slobodno pozorište gde će reditelj, dekorateri, muzičari i glumci naći pribežište od svega gde vladaju definicije, kategorisanja i analize i gde su ushićenje i igra svedeni na ćutanje ... Ja sam mali čovek, slobodan koliko god to može.

16