Bitef

philip prowse

(director and designer) was trained at the Slade School of Art. He was responsible, with Giles Havergal, for the formulation of the Citizens' Theatre's new policy in 1970 and his design work for the Company has incloded “HAMLET", “ TIS PITY SHE’S A WHORE,” “THE BALCONY”, “DANTON’S DEATH" and “ANTONY AND CLEOPATRA". His work for the straight theatre also inclodes the designs for the British Premieres of Tennessee Williams' “SWEET BIRD OF YOUTH" and “THE MILK TRAIN DOESN’T STOP HERE ANY MORE" and Artaud's “THE CENCI". He has also designed for opera and ballet. He designed the current production of Cluck’s “ORFEO END EURIDICE" for the Royal Opera at Covent Garden and “DIDO AND AENEAS” for the Aldeburgh Festival. For the Royal Ballet he designed Kenneth MacMillan's “DIVERSIONS” and three Nureyev ballets; “LAURENTIA", “PAQUITA" and »LA BAYADERE”, He is curently preparing designs for a new production of “SWAN LAKE” to be presented at the Zurich Opera House in February 1974. His most recent production with the Citizens’ was »TROILUS AND CRESSIDA" which he also designed.

prosek: 24

»Ličim na sopstvenicu neke javne kuće«, reče Giles Havergal, upravnik Citizens'Theatre. »U jednoj ruci držim devojke a u drugoj klijente, dok je najdelikatnjji zadatak sastaviti ih.« Ova neocekivana i ne sasvim podesna metafora opisuje odnos u trouglu koji sačinjavaju upravnik oblasnog pozorišta, glumci i gledaoci; jer, upravnik nekog lokalnog pozorišta ima istovremeno nekoliko za-

dataka: da zadovolji što širi krug posetilaca, da pronađe komade koji će zadovoljiti njihov ukus, dok od svojih glumaca traži da po svaku cenu proširuju repertoar. Bez obzira na metaforu, mora se priznati da, dok je neko pozorište izvan Londona prinudeno na krajnju opreznost, Citizens' je jedno od malobrojnih koje osporava svaku vrednost konvencionalnog repertoara. Treba imati u vidu, da velikom broju britanskih repertoarskih pozorišta nedostaje odredena umetnička orijentacija. Jer, repertoarsko pozoriste nije mesto gde de se komadi prikazivati tek s vremena na vreme, ne vodeći računa o obavezama prema društvu, već kuća umetnosti sa jasno izraženim sopstvenim stilom predstava. Ako iz toga izdvajam Glasgow Citizens’ (posle njihovog uspešnog ovogodišnjeg gostovanja u Evropi i učestvovanja na Edinburškom festivalu), činim to zato, što je ono jedno od malobrojnih britanskih pozorišta koje ispunjava ovaj uslov. Havergalov pravae u Glasgowu bazira se na poverenju u mladu demokratsku zajednicu i na neobično privlačnom scenskom tumačenju. Proseena starost pojedinih članova ove trupe je dvadesetöetlri godine, a nedeljno se svakom Isplaćuje 29 funti. Ovaj faktor godina sam po sebl ne iznenaduje, posto se repertoar oslanja iskljuöivo na miade snage, i to Iz jednog sasvim prostog razloga: posredi je novae. Glasgow je, medutim, ovu ekonomsku nužnost iskoristio kao umetničku prednost na taj naöln, što je isticao mladost izvođača; sede per ike i stari ljudi su prognani iz repertoara i učinjeno je sve, kako bi gledaoci u svojoj masti mogli izazvati slike minulih vremena. Havergal je rekao, da on mije ništa drugo nego »neposredna veza između glumea i auditorijuma, koja se odražava na način uobičajen u britanskom pozorlštu« ona vrsta veze koju je nasao u »1789«, gde je ona predstavljala dürektan kontakt Izmedu izvođača i gledaoca. Jasno mi je, šta je time hteo reói; jedino bih prigovorio, da se tu radi o nekim komadima (»The White Devil« na primer, koji sam gledao prošle godine u Glasgowu) gde razlika u godinama leži u osnovl sadržaja. Medutim, mladost izvođača nije igrala odlučujuću ulogu, jer je prevagnulo mišljenje, da se poslednja reč očekuje od glumea, koji imaju da se izjasne kako u pogledu izbora komada, tako i¡ o naoinu njegovog ostvarenja. »Nećemo prikazivati komade«, kaže Havergal, »koji bi ñas terali na zevanje«. Glumcima je važno da igraju u komadima čiji problemi znače nešto novo za njih; tako bi »The Threepenny Opera«, »Danton’s Death«, »Venice Preserved« i »Saved« mogli poslužiti kao primer,i komada koji 6e njima odgovarati. Sto se tide drame “The Recruiting Officer", to je komad o kome smo doduše diskutovali, ali smo konadno morali odustati od njegovog prlkazivanja, posto je vedi deo naših dlanova bio zauzet probama, koje onii nisu smeli da propuste.” Dakle, glumcima je bilo prepušteno da sami biraju uloge koje de im najbolje odgovarati. »Mislim da je to veoma važno«, kaže Havergal, »jer oni moraju da uživaju u svom radu. Kada se zna koliko je taj rad opteredenje za njih, ne bi ilmalo smlsla da budu pored toga još i nesrećni.«

Da li je po sredi samozadovoljstvo ili primer prosvećene demokratije? Misllm da je ovo poslednje, Želeo bih da se Glasgow razvija na bazi britanskog repertoara, što bi nateralo glumce da se prema svojim ulogama odnose sa vise odgovornosti.« Havergal se, medutim, najvlše razilazio sa mišljenjem o opštoj repertoarnoj politici, kada se radilo o prikazivanju društvenih problema na pozornici. Razgovarajte sa bl lo kojim upravnikom pozorišta zaduženim za repertoar i on će vam reći, kako je sastavni deo njegovog posla da prikazuje socijalne i političke problème njegovog grada; verujem čak da je on u pravu, ¡i da u svakom mesnom pozorištu ili u redakcijama lokalnih listova postoje forumi zaduženi da se o tome diskutuje. AH Havergal rezonuje drukdije: ako bismo dali predstavu na brodogradilištu Upper Clyde, kaže on, ona bi morala da bude pod nečijim patronatom, jer ne bi mogli da znamo, koliki de ona broj ljudi privudi. On bi verovatno radije servirao ljudima neku klasičnu revolucionaron dramu kao »Dantonovu smrt«, na primer i prepustio mjima da prave poredenja sa svojim vlastitim životom. Sve je to lepo, ali teškoća je u tome, što je potrebno mnogo iskustva da bi se shvatila opravdanost današnje potrebe za jednim Georgom Büchnerom. Mislim da je Havergal na pravom putu, kada tvrdi da se u Glasgow Citizens’ moraju stvoriti uslovi za sticanje iskustva, što je mogudno jedlno u velikom gradu; to je nešto, što lim mogu pružiti bingo-holovi, pabovi, bioskopske dvorane i varijete. Posto sam ovu tmpu video vise puta za poslednjih dve godine, rekao bih da za svoj uspeh duguju delom uspeloj scenografiji Phîlipa Prowsea (najmaštovitijeg u Engleskoj), a delom vrlo privlačnom fizičkom izgledu samih izvođača. (Michael Bllllngton, the Guarí di an)

citizens'

“I'm like the Madam of a brothel”, says Giles Havergal, director of the Glasgow Citizens’ Theatre. “1 have my girls on the one hand and my clients on the other and the delicate art is to bring them together.” It's a startling metaphor to describe the triangular relationship between a regional director, actors and audience, but not inapt; after all, the director of any local theatre has to send a wide range of customers away happy,

167