Bitef

Mali Hamlet Hamlet, ta poznala sfinga u Šekspirovoj viziji, najopsežnija je od švih Šekspirovih drama: sa tri hiljade devet stotina i jednim pažljivo izbrojanim redom, dva puta je duža od Komedije zabune, Magbeta i Bure, dakle od drama koje se u modernim režijama još i po malo skračuju. Utoliko je značajnije izvodeňje kompletnog teksta Hamleta. Iz Engleske stiže prvá vest o njemu još 1900. godine, a predstava je trajala pet časova. Nije čudo što je ovaj eksperiment imao malo pristalica, Kad je u pitanju Tíamlel, razloge treba tražiti u tome sto ova najslavnľja tragedíja, u pogledu konstrukcije sižea, nije bez zamerke. Negde u treéoj četvrtini siedi poznali pad i na tom mestu se redovno ustremljuje crvena olovka za rediteljske i dramaturške zahvate. Ako nekome ovaj podatak liči na jeretičko narušavanje literárne suverenosti genijalne drame, nije naodmet napomenutí da je ovakav način elizabetanskom pozorištu i Šekspiru bio potpuno nepoznal. Autentičnost ovoga teksta, u obliku koji se danas

izdaje i prevodi, ipak je veoma problematična. Dogodilo se to sa upravo največim Šekspirovim tragedijama, kao što su Hamlet i Kráľ] Lír, ili, preciznije: sa štampanim zbirom onog najboljeg ili onog najpametnijeg (ко se, uopšte usuđuje da o tome odlučuje?) što su od pomenutih drama sačuvali izdavači. Skoro ništa se ne sme tvrdili sa sigurnošču, ali je veoma evidentno da su se Šekspirovi komadi sačuvali u dva oblika: (samo pretpostavka) u obliku kakav ih je švom ansamblu doneo i (opet pretpostavka) u obliku u kakvom su komadi igrani. To bi znatno rasvetlilo kolebanje oko njihovih opsega. Nemá razloga da se sumnja da su to isti komadi. Rašireno je mišljenje da je Šekspir svoje komádé preradivao za potrebe novih postavki, novog vremena i nove publike, kao što je preradivao komade nešto malo starijih autora. Autorská nepovredivost i svetinja dramskog teksta bili su, bez izuzetka, elizabetincima nepoznali. Kod Hamleta je verovatno sve sporno. Pa, ipak, skoro se usudujemo da tvrdimo da nikada nije igran u punom opsegu, poznatom iz modcrnih književnih izdanja. Kao direktan dokaz mogli bi da posluže neki dodali detalji, ali bi, isto tako, kao indirektan dokaz, poslúžila celina, i upravo njegova neuobičajena dužina. S druge strane, egzistira takav tekst Hamleta, koji se verovatno igrao, iako

možda u specijalnim uslovima. Tome u prilog govore i dva izdanja: takozvano dobro (drugo izdanje malog formata iz 1604. godine, i rukopisno i'zdanje u Šekspirovim dramskim spisima iz 1623) i takozvano loše (predstavljeno u malom formátu 1603. godine). To je jedno od piratskih izdanja, što značí da se do njega došlo verovatno bez znanja vlasnika teksta, odnosno ansambla pozorišta, koje se iz konjunkturnih razloga suprotstavilo prethodnom izdanju. Kojim sporednim putem je izdavač došao do takvog teksta, do danas je ostalo sporno. Naivna je starija pretpostavka da se do toga došlo stenografskim beleškama tokom predstave. Pre će biti da su glume! iznosili tekst iz pozorišta u odlomcima, a žatím izvršili rekonstrukciju kompletnog komada. Citav tekst, kóji je postojao u dva-tri priraerka, nije bio dostupan svakome i sigurno je bio brižljivo čuvan. Otuda verovatno nedovoljna književna vrednost tih tekstova, pojačana još i nebrigom izdavača. Ali, s druge strane, nasuprot literarnim nedostacima i neautentičnosti, ovde se ispoljava izvanredni scenski kvalitet, koji je pozorišnoj autentičnosti izuzetno blizak. Skoro da smo u nedoumici da li da proglasimo da, s književnog stanovíšta, loše izdanje, môže biti davolski dobro sa scenskog stanovišta. U Hamletu su ovim nelegalnim načinom mogli biti skračeni ili narušení

pojedini dijaloški pasaži. Fortinbras je prekršten u Fortenbrasa, Rosencrantz i Quilderstone u Rozencrasta i Gilderstona, ali jedva se môže objasnili zamena irnena Polonius u Corambis, kao i dodavanje nekih dialoga, izmene u kompoziciji, u motivaciji i karakterizaciji nekih likova, što, iskreno govoreći, uopšte ne rnožemo da označimo kao promenu nagore. Razmišljanje о tome da li je reč о zaostavštini takozvanog Urhamleta, pripisanog Kidu, ili o potpuno šekspirovskoj verziji, ne spada u pozorišni program, vec u stručnu raspravu. lako prvi predstavljamo češkoj javnosti ovaj tekst, samo neznatno skračen, nismo i prvi koje je zaintrigirala njegova scenska izazovnost. Samo što je izašlo iz stampe ovo prvo izdanje Hamlela (podvucimo da je Šekspirovo, prema originalnoj naslovnoj strani), svoje ushiéenje njime izrazio je William Poel, osnivač moderne engleske šekspirovske režije, rečju i delom, kad ga je, 1881. godine, postavio na scénu. Dodajmo, bez dokaza, prostom i razumnom hipotezom da je reč o malo; verziji velikog Hamleta, recimo za potrebe gostovanja. I razmišljajmo dalje. Elizabetanski glumački ansambli imali su oko deset stalnih glumaca. Prestonične družine mogie su angažovali još pomočnih glumaca za manje uloge, ali putujuče trupe su se verovatno morale zadovoljiti samo