Bitef

dramskom pozorištu K.S. Stanislavski režirao komad Viktora Slavkina Odrasla mladiéeva kői. lako je posle toga u njegovom stvaralaštvu opet došlo do prekida, о Vasiljevu i dalje pišu i raspravljaju kolege i kritičari, a ove školske godine pozvan je da predaje na stuđijama režije GITIS-a (Državni institut za pozorišnu umetnost) i održi tečaj iz glumaćke umetnosti na Visokoj rediteljskoj školi pre Savezu filmskih umetnika SSSR-a. Ljudska individuàlnost, sadržaj ili bolje, sadržajnost njegove ličnosti, visoka estetička i etička merila koja Vasiljev primenjuje na druge, ali pre svega na sebe, sve je to vredno i zanimIjivo za one koji se zanimaju za ćitav kulturni proces. Postavila bib mu mnogo pitanja, ali poćeću od najprostijeg: Pitanje: Zaśto tako mało predstava? Odgovor: Znači, moraću da objasnim kako sam i, još važnije, kada sam postao reditelj. Elem, imao sam tetku koja je režirala dokumentarne filmove. Jednom sam na njenom stołu video dva kadra

iz nekog fiima, podigao ih, prineo svetlosti i onda rekao: Biéu reditelj. Bilo mi je jedanaest godina. Otada se nisam predomislio i ni sa kim о tome nisam raspravljao: odlučio sam jedanput zauvek. Posle sam, kao provincijski mórnak u zelenoj jakni, doputovao u Moskvu da se upiśem na Visoku državnu filmsku školu. Nisu me primili, pa sam dokumenta odneo na Hemijski fakultet i uspešno ga završio. Hemiju još uvek volim jer ona, organska posebno, na neki način liči na umetnost. Lepa nauka. Ako se joś uzme u obzir da sam odslužio vojsku, mornaricu, onda se lako izračuna da u GITIS (Državni institut za pozorišnu umetnost) nisam dospeo iz školske klupe. Kasno sam stigao u ovaj poziv i odonda nikud ne žurim. Reditelj je čovek koji ne radi standardne proizvode, ne vadi котаde iz jednog kalupa. Možda je to moja mana. Verovatno i jeste, ali nikąd neću moći da nekud odem na mesec dana i za određenu naknadu režiram predstavu po kalupu, makar to bio i moj kalup. Osim toga, kad već némám svoju trupu (a rad u tuđem

pozorištu je i rád za sebe, za svoje ime, znači obavezan eksperiment), onda moram i za sebe nešto da izvuiem iz takvih poduhvata .., Sve to jasno pokazuje da sam beznadežno zaostao za dubom ovog vremena. A, ma kuda da krenem - u pozorište, filmski studio, u radio ili televiziju, svuda mi pričaju kako su svi lako sarađivali sa rediteljem koji tek što je otud otišao. Uvek je tako тек, tako predusretijiv, uvek moli da se ne sekiraju, uvek uverava da će sve biti divno; kod njega zbilja ispada sve tako lako i brzo, svi se smeše i svima je lepo zbog tog privremenog saveza koji nikog ne obavezuje, a naročito je lepo glumcima. U pozorištu postoji tradicionalna vododelnica između proizvodnje i neproizvodnje. Stanislavski je na rusku pozornicu doneo neproizvodno pozorište gde ljudi sebi dozvoljavaju da dugo probaju a ne dozvoljavaju sebi da žive bez eksperimenta, bez stal ne potrage za novom pozorišnom istinom. Prema procesu rada, to podseća na slikara koji je zamislio veliko plat-

no, ali sve do kraj a ne zna hoće li se ono naslikati iii neće ... U pozorištu koje ja uslovno nazivam brodvejskim (tu nije reč o njegovom kvalitetu nego samo o njegovom principu), to se pitanje uopšte ne postavlja. Tu se priznaju samo podela date kuce, reditelj date kuce, gosto vanja date kuce, ukratko - što donosi trenutni uspeh. To je takođe pravično, Pozoriśte je profesjonalna ustanova i mora postojati kao profesjonalna ustanova. Takvo pozoriśte nema osnovca za reditelje koji sumnjaju u sebe. Kako se uspostavlja ravnoteža ne znam i ne želim da znam. Na kraju krajeva, šta je važnije i zanimljivije: proživeti život ili napraviti određeni broj predstava. Upravo je izašla knjiga jednog reditelja koji je proživeo 50 godina i režirao 500 predstava. Pa šta? ... Ne zna se šta je životna taktika i šta treba izabrati. Ponekad je korisno izabrati ncmoguće. Moguće je da će me život prestizati ili, čak, i konačno prestići. Ako me prestigne - biće to moja životna stvarnost, a je se ne trudim da pobegnem od stvarnosti i još se

od malena učim objektivnom odnosu prema životu ... Pitanje: Kako počinje rad na komadu? U čemu je po varna razlog loših i dobrih predstava? Sta se u današnjem pozorištu promenilo u poređenju sa ranijim pozorištem, posebno u odnosima između dva poziva, rediteljskog i glumačkog? Da li je neka od tih profesija glavna? Odgovor; Kako reče Puskin, odgovor nata pitanja zahteva od umetnika svetu irtvu odnosno, jednostavnije, čitav život. Pokušaću nešto da kažem о onome što je najvažnije, mada je i to teško u ovakvim publikacijama. Prvo, kao što smo već rekli, mada drugim rečima, režiranje nekog komada uopšte ne znači boravak u nekoj prostoriji od toliko do tokko sati. Zivi se normalan ljudski život, a unutar tog života odvija se tajni proces, bez prestanka, dvadesetčetiri časa na dan. U sluačju srećnog ishoda taj proces se završava idejom. Šta čini čovekov život? Uvek se to pitam kad počinjem da pripremam neki komád. Odgovor se me-

nja od trenutka. U Bajkama starug Arbata Alekseja Arbuzova (moja diplomska predstava) odgovor je bio: maštarije, izmišljotine. U Solo komadu za sat sa klatnom Osvalda Zagradnika to su bile iluzije. Ljudi, u stvari, žive jedan život, a za sebe smišljaju drugi. U prvoj varijanti Vase Železnove Maksima Gorkog ni traga od buzija! U Odrasloj mladićevoj kćeri odgovor je drugačiji: čovek živi stvarnošću. Morao sam sâm da dođem do realizma .. . Dramski komád je teško otelotvoriti zato što je on ne samo život već mora da postane i pozorište. Bez toga pozorište prestaje da budę pozorište i postaje neśto drugo, U svakoj predstavi moraju se do srži spojiti istorija života i islorija pozorišne kulturę ili, možda, kulturę u celini. Ako se svega toga lišimo, u Gorkom na primer, Gorki postaje dosadni moralizator. Nisu mi jasne žalbe da nema dramske književnosti. Klasičnih i savremenih komada ima dosta za čitav život svih reditelja. Danas je glavni pozorišni problem umetnički problem. Ali, da li samo danas?

Tako se każe da su pravi ispit i škola klasici, a j a to ne osporavam, ipak je najteže sa savremenim komadima i upravo pred njima najčešće bankrotiramo. Teže je savremeni komád povezati sa filosofskim sadržajem, teško je na njega gledati sa izvesnog rastojanja kao što gledamo na klasičan komád. Pozorište je savez koji se rada iz protivurečnosti dva zanimanja glumačkog i rediteljskog. U tom savezu se dve strane bore jedna protiv druge, ali pri tom grade a ne razgrađuju. Kad se radi neka predstava, veoma je važno da se glumci moralno ujedine. Mrzim samu reč studioinasi i uvek govorim: ne treba nam studioznost, nečete je izdržati. Za početak uradite nešto mało. U 7 vam je predstava, pa eto, dovedite se u red između 3 i 6. Svoju dušu poklonite - ne meni! - partneru. Misiim da rusko pozorište ipak mora da se oslanja na psihologiju ruske duše, koja je, vise od zapadnę duše, sklona analizi, samoprekopavanju, prelivanju iz šupljeg u prazno. A sve ostało dođe docnije.

Pitanje: A, ipak, šta je to pozorište? Među milion odgovora svakako mora da postoji jedan, ne znam da li glavni ili sporedni, ali ipak neki odgovor koji je za vas jedini? Odgovor: Eh, kad bih znao . . . Pozorište je duša koja leti po kiśпот Batumiju, lepom primőrskom gradu, po čijim ulicama hoda gruzijski reditelj Iraklij Kvirikadze. Hoda i ne zna kako da snimi film Plivač, po sopstvenom scenariju, o čuvenom sportisti koji je preplivao od Batumija do Potija. Scenario mu se odavno ne sviđa, a još beskonačno pada kiša, u ekipi su svi snuždeni, vreme prolazi i trebalo bi snimiti bar neśto i reditelj odlučuje da snimi bar neśto i to tako dugo traje. A pośle će u montaži u studiju rasklopiti poljski krevet (to u Gruziji može, a kod nas u Moskvi ne), pregledati materijal i joś пеке hronike proślih dana i tegobno razmišIjati: a šta od svega toga uopśte interesuje gledaoce, pa će onda sklopiti materijal uprkos svom scenariju i podmetnuti neki tud zvučni zapis kako se tekst uopśte ne bi odnosio na ono što se dešava na ekranu i na kraju će ispasti pre-

105

I3ITI=I=