Bitef

rada osećanje otuđenosti, nepodnošIjivu samoću. Tabi je uvek bilo potrebno mesto sa strane - każe Bartodzieju Anatol - neśto pripremljeno, nekakvo odelce. 1 doista - u samici pojavio se portret ili. kako ko voli, ideja. To je ideja (dakle Staljin) trebala da ispuni njegovu, Bartodziejevu prazninu. I da ga izvede iz samice u svet! Ali, u suštini odvela je samo Anatola u zatvor. Możda će sada biti jasnije zašto Bartodziej govori portretu kao żeni. Jer kod Mrożeka, takode, politika i Ijubav ulaze u dvoznačne i sumnjive relacije... Rat i zatvor. porazili su u Anatolu muškarca, koji se nagło ponovno rada u vreme żałosne karijere. Cak u njemu ne budi posebnu sirnpatiju ni onda kad se trudi da poćne da imponuje Bartodzieju kolekcijom intimnih nepristojnosti. Ali nisu li te isto tako banalne koliko i jasne - trivija bolje od ljubavnih litanija Bartodzieja u odnosu na Staljina... Već je jedanput, pre dvadeset godina, u drami Poczwórtek, Mrożek rekao vodi da side s portreta i konkuriše s mladićem u sreu zaljubljenog gospodina u poodmaklim godinama. Sta to, dakle, może da vezuje żenu sa

idejom? Bolje je reći: ideja opija kao Ijubav, koliko li tek gusaka i ovnova, koliko poniżenih i nikakvih ljudi dobija sjaj i, čak, inteligenciju pod uticajem uzbuđenja, koje oživljava, mobilise i raenja ... Naročito u pravom smislu zaljubljene, Dakle, biti idejan to je pomalo isto što i zaIjubljen? Ili, konkretnije: postoje musicarci koji vole žene, a postoje i takvi koji vole Ijubav, a to stanje uzbudenosti i opijenosti nas veoma, u sopstvenom osećanju, obogaćuje i uzdiže. Cini se da u te poslednje Mrożek sumnja zbog tajnog rođaštva sa nosiocima ideje , nešto nalik na Bartodzieja, s obzirom na to da i jednima i drugima upravlja glad za emocijama, koju osigurava unutrašnja praznina.. .Da bi se sve to do kraj a razumelo, imam želju da pozovem psihoanalitićara , a šta će i on - radije ona, jer u poslednje vreme se ta professa veoma feminizovala, karakterišu se, prema Mrožeku, time sto ni same ne razumeju čoveka: sve što umeju to je da uporede simptome pojave sa udžbenikom. Ovde i dalje, nad ovim ostaje znak pitanja. Najviše ljudska - mada isto tako i

najmanje privlačna - u Portretu je Oktavija, koją na kraju budi svog Bartodzieja iz politićkih, erotskih i zoološkjh bogatstava. Ona smatra da treba pomoči onome ko trpi. Oktavija ne voli Ijubav, i možda čak, posebno. i ne voli Ijude, ali ove Ijude ceni i spremna je da se u slućaju potrebe zainteresuje za njih. Možda se tako pojavljuje - kako je kod Mrožeka to retko! - lik majkę, jer majka, u krajnjem slučaju, uvek tako prihvata dele koję je rodila, i Oktavija tako prihvata Ijude, prihvata ih onakve kakvi su, što uopšte ne znači da je njiraa oduševljena. Kao sto se vidi, dobrota i razumevanje nisu kod MrOžeka ni sentimentalni ni plemeniti, pa čak ni primamljive ni puni radosti. Recimo postene, one su utkane i ovoštale, kao da ih pisac ne może ispetljati izopozieije izmedu opijenosti lazi i vulgarnosti života, koji sam sebe objašnjava i sam je sebi dovoljan. ..Nigde, ipak, ne govori jasnije nego u Portretu da je lakše naći éòveka među Ijudima od uspeha nego među Ijudiraa od ideje, ne govoreći, ovde, pri tom, о onima koji ni za čim ne jure. Takav, bio bi sigurno tačan, mada neveseo, zakljućak iz

komedijskog epitafa, koji je napisao Mrożek i posvetio svojoj mladosti punoj entuzijazma, nad kojom je bdilo nepronikljivo i fascinantno oko velikog Vođe naprednog čovečanstva, □

Portret - individualni i grupni Već nekoliko godina unazad Mrożekove drame sve vise nalikuju traktatu o morału. Tako je bilo u Erriigrantima, zatim u Ugovoru, a takva je i najnovija drama - Portret. Akcija drame odvija se u 1964. godini, a sa uspehom bi se mogia odvijati 1956. godine, i, još bolje, u neko drugo vreme. Njeno opšte tumačenje nesumnjivo obuhvata sve godine kője su nastupile posle 1949. do danas. Godina