Bitef

lj žanru paradoksa Zapisi iz podzemlja F. M. Dostojevskog, u režiji Karne Ginkasa u Moskovskem pozorištu mladog gledaoca. prvi su pokušaj da se ta filozofska novela pročita na potpuno pozorišni način. Sva dela F. M. Dostojevskog o zločinu i kazni, kaže K. Ginkas. čudna su i vrtoglavo duboka samoanaliza, priča o tome kako se čovek dobrovoljno odrekao ljudi i za to bio kažnjen. Ta novela govori kako čovek koga su društvene okolnosti zgnječile. izgazile. pretvorile u prašinu, ne nalazi ništa bolje nego da se zavuče u prijavi ugao i tamo sladostrasho uživa u uvredama. To je za njega jedini način pobune. Doveden do očajanja. spreman je da usamljenošču i dobrovoljnom tamnicom dokaže da je čovek. Pred nama se odvija obeshrabrujuča ispovest junaka. Ili. možda. i njegova prepoved. Surov ogled na samom sebi. Ali i nad gledaocem. Čemu sve to? Zbog če ga? Smrtna kazna... nad samim sobom. nad nama? Možda upravo ona donosi iskupljenje, U predstavi igraju V. Gvozdicki. I. Jurevič. M. Doronin, V. Saljnikov. Scenografija je A. Jacovskisa. Muzičke tačke izvode ekološki džez sastav P. Vintera i folklorna grupa pod upravom D. Pokrovskog. o Večernja Moskva, 27. oktobar 1988. J. Romanovska Razgovor na pola puta Dijalog; reditelj Kama Ginkas i kritičar Marija Sedih Šta znači pričati o reditelju koji veoma dugo radi. a još uvek se übraja u zagonetna rediteljska mladež? Pa on nije zgodna debitantkinja koja je kao u nekoj pozorišnoj bajci uskočila umesto primadone koja se iznenada razbolela i sledbčeg jutra se prebudila kao zvezda. O čemu da se priča? O tome da je sudbina prema njemu bila nepravična? Ili o torne kako su ga objektivni životni zakoni postepeno vodili današnjim uspesima? Ne mo-

žerao ponovo da vidimo Ginkasove predstave iz ranijih godina radene u Lenjingradu. Krasnojarsku. Rigi ili Vladivostoku da bismo bez kolebanja utvrdili kako je tragao, da li se menjao, šta je odbacivao a šta razvijao. Poznalo je da je u Krasnojarsku samo nekoliko godina imao svojepozorište, svoje glumce, ali da je zato imao sasvim malo svoje publike. Danas gostuje u raznim pozorištima. radi sa glumcima raznih kalibara. ali znamo i to da svi koji vide njegove predstave tvrde da je to Ginkasovo pozoriśte i da. štaviše, u njegovim predstavama nalaze črte onog najbolieg što to ansambl poseduje. Čak se i u starim kritikama, pa i u najnespretnijim od njih, lako vidi omadijanost rediteljevom maštom. originalnošču, neobičnošču postupka, Danas, čim se uzgred samo pomene Ginkasova predstava, začuje se; Kako mu samo glumci glume.' Prosto svetle! Čoveku je milo što gledaoci tako lako. tek što su ugledali dobru glumu, padaju u zamku prefinjene forme a da to i ne primete, To, medutim, ne znači da je Ginkas, dak Georgija Tovstonogova, mogao da bilo kad ne razmišlja o životu čoveka na sceni. Možda su onima koji su gledali njegove prve predstave oblici tog života bili toliko neobični da ga jednostavno nisu prepoznali? Ali - zar životu treba prepoznavanje i zar se ne pokazuje sam a da to niko ne treba da došapne? K. G.: Život, bolje reči ono živo u predstavi. uopšte ne znači životoliko.

Moj zadatak nije da tragam za naturalnošču. Danas tako malo težim ka žanrovskim sličicama ili životnim krokijima kao što sam nekad težio simboličkim likovima ili metaforama. I tada i sada trudio sam se i trudim se da izrazim sebe, to jest da prenesem svoje osečanje života u datom trenutku. Kad režiram, ja ne namečem ideje, ne rešavam probleme, ne borim se za nešto i protiv nečeg. Sve to poveravam likovima u predstavi. Junači imaju probleme, pa prema tome i stavove, ideje, misli, pa se oni i bave njihovim rešavanjem, raspravljaju medu sobom i jedni drugima nude dokaze. Kao reditelj, ja se ne stavIjam ni na čiju stranu. Mene brinu druge stvari. Ja, reditelj, treba da se trudim da na pozornici rodim najstvarnije kretanje života. Njegovo prisustvo fizički možemo da osetimo samo u pozorištu. To ne mpgu da postignu ni književnost ni likovna umetnost. Uvek je uzbudljivo prisustvovati začeču. Isto tako, bez daha posmatramo kako putuju oblaci, šušti lišče na drveču. puzi buba... Ali u životu nam nije dato da uhvatimo onaj trenutak kad se završava jedan dan i počinje sledeči. Kad sam bio na Bajkału, tamo gde izvire Angara, to pretvaranje jednog u drugo, to radanje nečega što dotle nije postojalo doživeo sam kao potres. Voda Angare tamnija je od bajkalske i ljudski pogled neprekidno otiče s tom vodenom prugom. Ja, pozorišni reditelj, moram da se

trudim da rađam život. To je moj jedini zadatak, moja profesionalna obaveza. Tada je svaka čelija koja pred našim očima kuca, pulsira, važnija - ma koliko to zvučalo kao svetogrde - od celokupne koncepcije predstave. Na žalost, do scene ne stiže sve što je živo. I ne radaju svi nešto živo. Mnogo šta se začne na probanta, ali malo stigne do predstave. Važno mi je da nateram gledaoca da oseti magnovenja u koja odlazi, odleče, otiče život, da tačkastom linijom za sekund spojim stvarno i pozorišno vreme i uhvatim to osečanje. To se najčešče dešava u pauzama kad nema radnje. Kad u Tri sestre Fedotik slika na Irmin imendan, kad zašišti, blesne magnezijum, kad svi zamru i čekaju. Šta se dešava na pozomici? Prolazi vreme. Strašno, jezivo, žmarci vas hvataju. Ili kad se zavrti čigra, dečja igračka, koju je dobila Irina i svi stanu. zagledaju se kao ojtčinjeni u njeno obrtanje. Pauza. Šta se dešava. recite? A posle se svi užurbaju. zabave i zaborave, kao što je to uvek u životu. to osečanje magnovenja. Duže se ne može izdržati jer čovek ne može stalno da misli da če umreti i ne mogu takva magnovenja da traju dva i po sata. Za taj jedan sekund otišlo je vreme vašeg života, vaše vreme. Samo se u pozorištu to može fizički osetiti i mislim da ono zato i postoji. Zaplet i sve oko njega samo su zaroke. Sve se smišlja da bi se podstakao gledalac i onda, zaustavljanjem radnje na tren, naterao da čuje to klatno. Zato je Čehov najgenijalniji reditelj: postigao je suštinu pozorišta. M. S.: Na prvi pogled izmedu problema ostarele balerine koju napušta muž ( Pet uglova S. Kokovkina) i učesnika u sudskom procesu protiv pet devojčica koje su se tukle na maloj železničkoj slanici (VagončičN. Pavlove), nema sličnosti. Sta je zajedničko u životu u jednoj kuči gde sa zida pada starinsko ogledalo, gde plač junakinje zaglušuje muzička kutija, gde elegantne toalete podsečaju na nedavno gostovanje u inostranstvu i u životu te palanke raskopanc kao ratni rovovi, gde su prva životna potreba gumene kaljače, gde je dugačak red za pomorandže koje kao ukrasi za jelku sijaju na pozadini sumorne tarabe, iza koje se gradi grad budučnosti i gde dolazak novinara iz glavnog grada izaziva buru emocija kao da je stigla Ala Pugačova? I zašto sa tih predstava izlazimo sa tako sličnim osečanjima, zašto se, jedva zadržavajuči suze, tako sramežljivo osmehujemo jedni drugima kao da smo zajedno doživeli nešto lepo i radosno, zašto nas ne uznemirava pomisao da je naše postojanje podjednako daleko i od postojanja primabalerinę Ljalje i