Bitef

kazuje o stvarnosti (ili šta ti ja znam) nego tamo neke debele naučne knjižurine. Iz pesme Georga Trakla o Kaspara Hauzera ništa nišam saznao, ali iz izveštaja pravnika Arazelma fon Fojerbaha saznao sam veoma mnogo, takode i za moju stvarnost, a ne samo objektivne podatke. Kad je u pitanju stvarnost u kojoj živim, ne bih želeo da nazivam imenom stvari koje se nje tiču, samo bih želeo da one ostanu nezamislive. Želeo bih da one postanu prepoznatljive u metodi koju ja primenjujem. Žbog toga ne trpim fikciju, nikakvu priču, jer u metodi priče, mašte, vidim nešto što je po meni lagodno, sredeno, nešto neprimereno idilično. Po meni se metoda priče još jedino može primeniti kao odraz njenog sopstvenog negiranja: priča za izrugivanje priče. Normativno shvatanje literature naravno označava lepom rečju one koji se ustežu da i dalje pričaju priče, koji tragaju za novim metodama prikazivanja sveta i te metode isprobavaju na svetu kao stanovnici kule od slonovače, kao formalisti, kao estete. Rado pristajem da budem označen kao Stanovnik kule od slonovače, jer smatram da tragam za metodama, za modelima za takvu literatura koja če več sutra (ili prekosutra) biti označena kao realistična, i to onda kad ni ove metode više ne budu primenljive jer su postale manir koji je samo prividno prirodam isto kao što je sada još uvek naizgled prirodna fikcija kao sredstvo orikazivanja stvarnosti u literaturi. (Uz put valja napomenuti da je filmska kritika kod nas otišla mnogo dalje od književne kritike.) Ponovo sam bio veoma. apstraktan, propustio sam da navedem metode pomoču kojih ja radim (mogu samo govoriti o svojim metodama). Prvenstveno mi je stalo do metode. Ja nemam teme o kojima bih želeo da pišem, ja imam samo jednu temu: da steknem jasnu ili jasniju sliku o sebi, da sebe upoznam ili ne upoznam, da shvatim u čemu grešim, kada mislim pogrešno, šta nepremišljeno mislim, šta nepremišljeno kažem, šta govorim automatski, šta i dragi nepremišljeno čine, misle, govore: ostati budan i podsticati na budnost: činiti i biti senzibilniji, osečajniji, precizniji kako bih ja i dragi takode mogli preciznije i senzibilnije da postojimo, kako bih mogao bolje da se sporazumevam sa drugima i bolje da postupam sa njima. Ja ne mogu biti angažovani autor, jer ne znam nikakvu političku altemativu za ono što jeste, ovde i dragde (u najboljem slučaju samo anarhističku altemativu). Ja ne znam šta bi trebalo da bude. Poznajem samo konkretne pojedinosti za koje bih želeo da su drugačije, ja ne mogu da navedem nešto što je potpuno drugačije, nešto što je apstraktno.

Uostalom, to me kao autora i ne interesuje mnogo. Znači, ostaju metode. Na primer, nikada ne bih pomislio da ču ikada pisati pozorišne komade. Pozorište, onakvo kakvo je bilo, za mene je predstavljalo ostatak iz jednog prohujalog doba. Nišam imao nikakve veze ni sa Beketom i Brehtom. Priče na pozomici me se nisu tičale. One su, umesto da budu jednostavne, uvek bile samo pojednostavljene priče. Mogučnosti stvarnosti bile su ograničene nemogučnostima pozomice, pozorište je zamagljivalo stvarnost. Umesto neke nove metode, uočavao sam dramaturgiju. Fatalni prostor značenja (pozomica znači svet) ostao je bez odraza i po meni je vodio ka smešno jednoznačnim simbolizmima, kao što su. na primer, beketovske pantomime. To za mene nije bilo nista novo, več samo zapadanje u stari značaj pozornice. Brehtovski deziluzionizam za koji su uvek bile potrebne iluzije, takode mi je delovao kao lažna čarolija, ponovo je zamagljivana stvarnost. Zbog toga je metoda mojih prvih komada bila ograničavanje pozorišnih radnji na reči čije je protivrečno značenje sprečavalo tok radnje i individualnu priču. Metoda se sastojala u tome da nijednu sliku više nije eraitovala stvarnost, da više nije igrana i glumljena stvarnost. Metoda mog prvog komada sastojala se u tome da su negirane sve dosadašnje metode. Metoda sledečeg komada če se sastojati u tome da dosadašnje metode budu premišljene i iskoriščene za pozorište. Šablon daje svet pozomica iskorističe se za novi komad Svetski teatar. Uočio sam da mogučnosti koje praža teatar nisu ograničene i da uvek postoji još jedna mogučnost više nego što sam upravo mislio. Ranije takode nišam mogao zamisliti ni sanjati da napišem roman bez fikcije. Danas se više ne pridržavam tako krutih normi. Za roman na kome sam sada radio, kao pokretačku snagu jednostavno sam preuzeo šemu jedne fikcije. Nišam izmislio priču več sam je pronašao (igra reči: erfunden, gefunden, prim prev.). Pronašao sam spoljni tok radnje, koji je več bio završen, šema radnje kriminalnog romana, sa njegovim klišeom prikaza übistva, umiranja, zastrašivanja, straha, pregona, mučenja. U toj šemi sam, kada sam o njoj razmišljao, ponovo otkrio sopstveni način ponašanja, oblike egzistencije, navike življenja. Otkrio sam da su ti automatizmi prikazivanja nękada proistekli iz stvarnosti, da su nekada bili realistična metoda. Znači da ako bih samo postao svestan te šeme umiranja, zastrašivanja, bola itd., mogao bih reflektovanjem šeme da pokažem istinsko zastrašivanje, istinski bol. To

mi je izgledalo kao kružno kretanje o osveščivanju unazad do polazne tačke u Klajstovom prikazu koji se odnosi na lutkarsko pozorište. Tako sam odabrao metodu da ukažem na nesvesne literarne šeme, kako bi šeme ponovo postale neliterame i svesne. Nije mi bilo stalo do toga da otkrijem klišea (njih može uočiti svaki koliko-toliko osečajan čovek), več da pomoču klišea o stvarnosti dospem do novih rezultata o (mojoj) stvarnosti: da jedna več automatski reprodukciona metoda postane produktivna. Umom sledečem radu, naravno, biče potrebna neka draga metoda. (1967) □ Peter Handke Kronološki pregled uz pojavu Kaspara Hauzera 6. februara 1816. Pariški Moniter Univerzel objavio je zabelešku koją je u početku pobudila pažnju, ali je uskoro postala nezanimljiva, jer niko nije mogao da praži objašnjenje. Ona glasi: na dan 23. oktobra jedan brodar iz Groskenpa pronašao je bocu koja je plivala po Rajni i u kojoj se nalazio tekst na latinskem, čiji prevod glasi: Nalazim se u zatočeništvu u bližini Laufenburga na Rajni. Moja tamnica se nalazi ispod zemlje i njen položaj je nepoznat ,onome ko upravo čita ovu belešku. Više od toga ne mogu zapisati, jer me brižljivo i surovo čuvaju. S. Hanes Sprancio Ako se u latinskem tekstu reč solio pročita umesto reči folio, kako je to kasnije učinio Hamburški večernji list za trgovina, plovidbu i politiku (19. februara 1834. godine), onda od ne baš najsrečnije sročene fraze da je mesto zatočeništva čitaocu nepoznato postaje politička senzacija: Moja podzemna tamnica je nepoznala čak i onome koji je seo na moj presto. A neobičan potpis može se dešifrovati kao kriptogramatična igra slovima; 5. Hanes Sprancio može se permutovati u Njegov sin Kaspar. 26. maja 1828. Tog ponedeljka na Duhove, oko 16 sati, u Nirnbergu kod obučara Georga Leonarda Vajkmana pojavila se kako je kasnije opisano - vesela i zadovoljno opuštena spodoba sa zapečačenim pismom u levoj raci. Sa Vajkmanora je bio njegov kolega po straci Jakob Bek i oni su kasnije izjavili da je nepoznati samo govorio dva puta ponavljajuči Rat-rat, budan-budan. Ova čudna spodoba uglavnom nije prihvatala reči kojima mu se obračalo i njen govor se ograničavao na nesuvisle i nejasno izgovorene reči. S obzirom na to da je na omotu pisma

kője je ovaj neobični stranac držao u rud bila ispisana adresa, dvojica gradana su ga povela na tu adresu, ali su usput obavestili stražu. U stražarskoj kudci je ovaj šesnaesto-sedamnaestogodišnjak zadržan do 19 sati da bi zatim bio odveden do kuce konjičkog kapetana, čija je adresa bila nerazumljivo ispisana na omotaj poraenutog pisma. Pošto je on bio odsutan, upadljivo odevenog nepoznatog mladica odveli su u štalu, gde je odmah duboko zaspao, a pre toga je sa odvratnošču odbio meso i pivo koje mu je ponudio štalski momak, ali je halapljivo pojeo i popio hleb i vodu (prema iskazima svedoka). Kada se konjički kapetan vratio u pratnji predstavnika policije Krištofa Joahima Vilhelma, naredio je da se zapušteni probudi. On se oduševio sjajnom uniformom konjičkog kapetana, ali uopšte nije reagovao na njegova pitanja. Zatim su nepoznatog odveli u policijsku Staniču. S obzirom na to da nije mogao da se legitimise ni legitimacijom, kao ni odgovorima, upućen je i u zatvorsku kulu zvanu Luginsland. Delio je ćeliju sa pristojnim zatvorenikom. . koji bi raožda mogao da ga ispita, a i da bi ga odvojili od običnih prosjaka i probisveta. 27. maja do 17. jula 1828. Zatvorski čuvar Andreas Hiltel trebalo je da od Kaspara Hauzera stvori pouzdanog zatvorenika. Dopustio je da se njegovo osmoro dece igra sa Kasparom, pokušao je da ga odvrati od upomog odbijanja da jede bilo Sta drugo osim hleba i vode, naučio ga je da sve ljude, nezavisno od njihovog pola, naziva bue i sve životinje béz razlike ros (konj) i, posle otprilike nedelju dana, Kaspara, koji nije znao ni za kakav stid, dopustio je da se prvi put okupa. Posle kupanja Hauzer je rekao, kako je to Hiltel 1834. godine naveo u sudskom protokolu, и тот prisustvu sa mojom zenom: Majka, koža. U svojoj zatvorskoj prostorij! pokrivenoj slamom Kaspar Hauzer je postao predmet prikazivanja. Svakodnevno su bezbrojni radoznalci dolazili da ga vide i pokušavali da ga navedu da govori. On je takode postao objekat zanimljiv sa medicinskog stanovišta. Dragog dana posle njegovog pojavljivanja u Nirnbergu pregledao ga je dr Proj, koji je za njega rekao da nije ni lud ni slabouman, ali očigledno da je na neizlečiv način nasilno odvojen od sveg ljudskog i društvenog obrazovanja. 11. jula 1828. Pravnik i filozof Anzelm Riter fon Fojerbah (1775-1833), otac Ludvig Fojerbaha, posetio je Kaspara Hauzera u njegovom Luginsland tomju isključivo kao privatno lice, iz Ijuds-