Bitef

mistika pravosiavlja kao temelj pogleda na svet ovog podneblja, medutim, nikada bez rezervi prema aktuelnim trendovima; smeo rediteljski prosede nesklon kompromisima i šablonima, raspoložen za afirmaciju stava da je literarni predložak prvobitna asocijacija, samo osnov iz kojeg ée Reditelj s Glumcem dalje tesati scenske oblike; napokon, rokenrol - nipošto samo kao izraz generacijskog stava ili spremnost da se bude ekstravagantantan - koji u narednim predstavama ovog reditelja prepoznajemo kao »zamajac« što odreduje ritam scenskih dešavanja, pokretač iz kojeg se radaju kontúré predstave. niéu likovi, razvija se radnja... Ako se Ajant posvetio kao ratnik, onda je Kuzman iz predstave »Kuzman vitez«, literarni junak Grigora Prliceva, pisca prve makedonske drame, u ratnike otišao sa svetačkim oreolom, već unapred svestan civilizacijskih i etičkih vrednosti u ime kojih ée poci u boj. U ovoj predstavi Milenkovski ée gotovo potpuno izostaviti tekst, a scenski pokret i mimika, muzika i koreografija, uz sjajnu glumu, biée zapravo svojevrstan uvod u još radikalniji rediteljskodramaturški odnos prema literarnoj osnovi, nagovestiée spremnost Milenkovskog da sejoš smelije i otvorenije upusti u traganja za scenskim formama koje su oslobodene konvencionalnosti i strogih normi.

ZLOČIN I KAZNA

»Gospođicu Juliju« on će postaviti naglavačke. Na izvestan način će je oteti Strindbergu, premeštajući radnju ove drame u svoj rodni Bitolj, grad konzula, turskih vojnika, bogatih trgovaca, njihovih milosnica i budućih slavnih makedonskih patrióta koji če krvavim atentatima ispisivati istoriju Makedonije i Balkana. Samu junakinju komada će na scenu izvesti tek na samom kraju predstave, i to da bi se pred nama skinula i izvršila samoubistvo. Za Juliju će „pozajmiti“ sistem odnosa izmedu likova, kao i neke od osnovnih motivacijskih tokova iz Ženeovih »Sluškinja«, pa ipák, po gustini atmosfere, po dubini poniranja u psihologiju aktéra, to će ostati „strindbergovska“ predstava, obogaćena novim značenjima i asocijacijama, hrabro okrenuta rediteljevim interesovanjima, njegovom poimanju dramske klasike, ali i istorije, savremenosti. Danilu Kišu i scenskom prikazu njegove proze »Rani jadi« prići će s neskrivenom skrupuloznošću da bi režirao predstavu koja, s izuzetnom preciznošću, balansira između nevinosti deéijeg sveta Andreasa Sama i okrutnosti u koju je uronjeno to detinjstvo obeleženo ranim poimanjem smrti, ali i da bi uspeo, poput Ristića u »Misi u a molu«, nastaloj po motivima Kišove »Grobnice za Borisa Davidoviéa«, da u svom prosedeu sačuva dub proze iz

ZLOČIN I KAZNA