Bitef

»opstajanja u grehu«. Očaj koji izaziva to mnogo je plodniji od obiénog, svakodnevnog, koji ima samo prolazan karakter i ostaje u hriščanskoj kosmologiji. »Opstajanje u grehu je gore od izolovanih grehova, jer je to såm greb«, pisao je ćuveni danski filozof. U hrišćanskoj kosmologiji greb gubi magijsko i demoničko obeležje, budući da uvek može računati na opr ost, Pravu opasnost od opstajanja u grehu strastveno je ocrtao sveti Avgustin, pišući da je traljava duša koja »i ne teži tome, da gnusobom postigne nešto, već čezne za samom gnusobom“. Ni u svetu Ričarda 111 - interpretaciji Ristića - nije zaprepašćujuće to da je nešto postigao sramno, već to da je imao snagu da čezne za sâmom sramnošću. Ali istovremeno, zahvaljujući svom zastrašujućem samopoznavanju, zna da nema oprosta. Zna da svaki čin ima težinu i da se nijedan čin ne može izbrisati iz čovekovog života. Zbog toga se u njegovom životu susreće konflikt slobode i vere. Ovaj [danas vrlo aktuelan] konflikt precizno je razotkrio Kjerkegor, kada je pravu suprotnost vere sagledao u grehu. Ko ne veruje, krenuo je putem greha. Vernik može da počini greh, ali nije na putu greha. Düh Ristićeve predstave smešta mogućnosti moderne tragedije, misaone osnove interpretadje Šekspira, u ovu protivrečnost vere i greha. Ovako koncipiran šekspirovski svet okrenut je našem vremenu. Predstava inače ne sadrži

RIČARD 111/PHOTO RADOVAN BELESUN

nikakvo nasilno osavremenjavanje, kostimi alegorijskog znaéenja ne upuéuju neposredno ninajedno vreme. Oni pre upuéuju, blago stilizovano, a ne vremenski autentično, na šekspirovu epohu. Scenski prostor, palićko šetalište, još više neutrališe upućivanje na konkretnu epohu. Pa ipák, rediteljska koncepcija otkriva izričito današnja znaéenja. Razlog tome vidimo u okolnosti da je ovaj Ričard suviše ambivalentan da hi bio samo zao. On páti svoju sudbinu, a strahuje i od vere. Oko njega su ruševine, dokazi vlastite destrukcije, ali sve to nije dovoljan dokaz da je otkrio u sebi évrstu taéku. Tragedija Riéarda je da nikada ne može biti savršeno zao, u protivstavu prema veri nikada ne pronalazi apsolut. Put greha je beskonaéan. Zbog toga se subotiéki Ricard 111 okončava neobičnim

simbolom. Velika bitka sa Ričmondom je izostavljena. Kada bi doživeo poraz na bojnom polju, Ričard ove predstave bi se oslobodio samo delà svoje kazne. Umesto njega iz zaslepljujuće svetlosti Glob teatra istupi Ričmond i vodi konja, za koga je Ričard preklinjao. U beli kostim odevenog Ričmonda vidimo kao viteza iz bajki, on simboliše mističnog osloboditelja. Kazuje samo nekoliko reči. Iz grla Ričarda ponovo šikne čuvena rečenica: »Konja! Konja! Moje kraljevstvo za konja«. Ričmond mu nudi tog konja. Ko je pobedio, ko je izgubio? Ko kreće na kakav put? Ristić jeu predstavi prikazao borbu Dobra i Zla. Samo što se Dobro i Zlo, kao u mitovima, susreéu vrlo komplikovano. Zaprayo, Ricard je doživeo poraz, jer ga je Dobrota lišila slobode. Pitanje je jedino, ko zna hoće li imati snage za slobodu? Jer u ovoj epohi je svaka sila prisvajala slobodu sinise za sebe, zato je nije umela ostvariti. Ričmond iz ove predstave je daleko snovidenje, onakvo kakvo je utopijsko obečanje. Riémond ne može reći ništa vise. □ Laslo Vegei

Richárd szabadsága A szelíd palicsi táj megváltozott. A természet megmutatta másik arcát. Ez a változás veszélyesebbnek tűnt, mintha mindig komor, sötét jelképeket hordozott volna magában. A palicsi park egyik sétányán Shakespeare »111. Richárd« című drámáját adják elő. A sétány közepén hosszú tíízcsík: a vér, a szenvedés és a bűnök útját világítja meg. A Globe Színház törékeny vázából időnként, néhány másodpercre éles reflektorfény világítja meg az utat. Árulkodó jelek a gyilkosságról, a gonosztettről. A fényjelek után megjelenik 111. Richárd. Nagy, nehéz koturnusokon, fekete palástban. Az előadás kezdete a Shakespeare-szöveg befejező részleteit eleveníti meg: 111. Richárd immár véres eszközökkel

RIČARD 111/PHOTO RADOVAN BÉLÉSŰN

ИТЕГ26