Bitef

ovom slučaju, objavljenim 1824. i 1826. u Časopisu za državnu medicinu (Zeitschrift für Staatsarzneikunde), verovatno upoznao u kuci svoga oca, kóji je bio lekár i saradnik tog časopisa. Brojni detalji koji su iz ovih izveštaja ušli u dramu svedoče o tome da su oni poslúžili kao izvor za Büchnerovog Vojceka. Kod tog predloška se, dakle, radi o "slučaju" goručem za ondašnje vreme. Medutim, ovaj fragment je otkriven gotovo pola veka nakon Büchnerove smrti (prvo, ali neautentično izdanje iz 1879. priredio je Karl Emil Franzos), a njegovo literarno dejstvo došlo je do izražaja tek sto godina po Büchnerovom rodenju (prvo izvodenje bilo je 8. novembra 1913. u berlinskom Residenztheateru u režiji Eugena Kiliana, koji je najzaslužniji za ponovno otkriče ovog dela). Danas nam se upravo ova Büchnerova drama čini najčovečnijom, najtoplijom i najbližom. Ona predstavlja krik napačenog ljudskog stvora sa sâmog društvenog dna, pravu socijalnu dramu koja potresa i izaziva sažaIjenje, i nemoguče je odupreti se njenom intenzitetu. Stoga nije nimalo slučajno što je Büchner fascinirao Gerharta Flauptmana, a u ovom fragmentu s čudenjem prepoznajemo Wedekinda, Kaisera i Bertolda Brechta, kao i anticipaciju dobrog dela takozvanog ekspresionizma. Elementi aforizma i skice, metaforične aluzije kojima su prožete scene u Vojceku nose u sebi i suštinska obeležja filma. Komedija Leons i Lena (nastala u proleče 1836. u Strazburu, povodom konkursa izdavačke kuče Cotta) spram Vojceka deluje kao satirska igra spram atničke tragedije. I u tom delu su naznačene socijalnorevolucionarne tendencije, premda u najblažoj formi, kroz ironiju i satiru. Preovladava, međutim, vesela razdraganost, inspirisana kako romantičarima Clemensom Brentanom i Alfredom de Mussetom tako i Commediom del arte i Shakespeareom. Ipak, ne treba isuviše revnosno tragati za književnim uzorima koji se naprosto nameču, več se neopterečeno prepustiti

neobüzdanosti i šarmu ove komedije. Ovde je sve ono što u Vojceku deprimirá i potresa rastvoreno u bájku i ko mediju. U oba dela je, osim njihove nesporne literarne vrednosti, prisotna i muzika što potvrduju i kompozicije na tekst Vojceka Albana Berga (Wozzeck, 1925) i komedije Leons i Lena Juliusa Weismanna (1925). Ove opere po predlošku Büchnerovih drama, uz operu Dantonova smrt Gottfrieda fon Einetna, ciklično su izvedene 1961. u dortmundskom pozorištu Städtische Bühnen. Tekstovi su preuzeti iz izdanja Fritza Bergemanna (Insel-Verlag, 4. izdanje, 1949. i 9. izdanje, 1962). Kod Vojceka su uzete u obzir i obrade Ernsta Hardta, Arnolda Zweiga i Kasimira Edschmida. Redosled scena treba čitaocu da predoči što verniji tok radnje. Pozorišni reditelji mogu po svom nahodenju sažimati scene. U Leonsu i Leni je scena sa policijskim poslužiteljima integrisana u glavni tekst i übačena na odgovarajuče mesto 1. scene II čina. Izdavač i priredivači sa zadovoljstvom konštatujú da su ove verzije dveju Büchnerovih drama još od prvog izdanja 1952. poslužile kao predložak za izvodenje u brojnitn uglednim pozorištima. Po ovom izdanju su uradeni i prevodi na arapski i turski. I dañas važi ono što je Georg Herwegh, Büchnerov savremenik, uzviknuo povodom prerane smrti ovog dramática ra: "Što on stvorí - dragulj je u kome se prelamaju zrád večností. " Otto C.A. zur Neiden