Bitef

tiv nametanja strane azbuke. Mudžahedini su mrtvim izdajnicima odsecali udove i kastrirali ih, upisivali su u leševe sopstveno pismo, sopstvenu azbuku. I nacionalni konflikti u Sovjetskom Savezu koji se raspao predstavljaju zakasneli otpor staljinističkom uazbučavanju, povratak sopstvenoj azbuci, a ne samo otpor društvenom propadanju. Jezik je koren. Pokušaj Bugara da turskoj manjini nametnu bugarska imena (sa imenom im se oduzimaju njihovi mrtvi), a to nije bila - kako potvrduje i rat u Jugoslaviji - poslednja glupost u ophođenju s različitostima. Tek u sceni ispiranja mozga kod Kargea i Langhofa u Bohumu, öemu Goti podvrgavaju rimskog prebega Lucija - na bini je usijana jama u koju guraju Rimljanina koji govori gotski kad iz nje izade - postao mi je jasan drugi aspekt adaptacije ove price: to je i priča o Nacionalnom komitetu Slobodne Nemačke (Nationalkomtee Freies Deutschland). A samoprikazivanje Gota: Imamo vremena. čekamo na sneg/koji će nas odvejati u Rim. Rim nam neće pobeći / gradovi stoje, Goti jašu / Ni jedan grad se neće oporaviti od udarca našeg kopita, podsetilo me je na miadog arhitektu iz Talina koji je rekao: "Rusi razaraju sve gdegod stignu. Ne grade, oni umeju samo da ruše, u njima je tatarska oluja.“. Veb je Marks opisivao svoj strah od socijalističke revolucije u Rusiji. Moskva je grad - šator, grad - izbeglica koje neprestano očekuju upad Tatara. I sama staljinistička arhitektura ima ornamentiku šatora. I marksizam je bio tuda azbuka koju je Lenjin silom nametnuo poluazijatskoj Rusiji. Usputni rezultat je otvaranje gigantskog carstva za kapitalizam, dok je Hitlerov pohod na Rusiju omogubio da Treći svet preplavi Evropu. Raspad Sovjetskog Saveza (na sastavne delove) otvorio je mnoga vrata i oslabio kapital. Jeljcin je čitao Kafku: Radujte se bolesnici - lekar je položen u vaš krevet. RIMLJANI I GOTI, GRAD I STEPA, PRVI I TRECI SVET, AGDESMOMI? Nova pobeda pustoši Rim. Tako jdajner Miler počinje svoju adaptaciju Šekspirovog Tita Andronika. Čudna protivurečnost: pobeda koja vodi u propast. Na kraju komada, Šekspir predvida Rimu novu budućnost Kao u mnogim njegovim komadima, vlast preuzima novi, drukčiji kralj, kralj popularan u narodu, koji nije deo vladajuće klase. Kad je skoro čitava ta klasa nestala pod mačem osvete, novi car Lucije Andronik se zaklinje da će uspostaviti mir i red u gradu. Kad je Hajner Miler početkom osamdesetih godina prošlog veka pisao Tita, nije mogao da deli Sekspirov optimizam. Osvetu kod njega ne treba shvatiti kao lični, već kao politički ein. Nije reč o sukobu pojedinaca, nego ideologija. Gradovi stoje, a Goti jašu. Nepomičnost i pomičnost, nepokretnost i pokretnost. Mileru je bilo jasno da će jednog dana gradovi Zapada propasti, ne samo zato što će Treći svet dobi po ono što mu pripada, već pod sopstvenom težinom. Rim je za Milera prototip kapitalističkog grada Njujorka. Taj grad ugrožavaju zakoni kapitalizma: povećati bogatstvo i osvojiti što veću moć, samo to garantuje opstanak. Ali, to je i opasna protivurečnost: imperijalistički Rim slabi tako što jača. Dok se spolja širi, slabi iznutra. Što vise bogatstva i ljudi dovlače u Rim, povećava se opasnost da be se u gradu nastaniti ne samo prijateljski veb i neprijateljski nastrojeni ljudi. Rim mora da ulaže u odbranu spoljnih granica, ali i u sigurnost unutar države, Mora da se bori s neprijateljskim trupama, ali i protiv eventualne unutrašnje opas-

nosti: imigranata, izbeglica, potencijalnih terorista. I dok raste vojna i policijska moć Rima, demokratija i moral slabe. Senat ima malo uticaja, car jedva da zna šta se u njegovom carstvu i gradu događa. Ukratko, pravi je trenutak da se na pozornici pojavi onajdrugi, da otkrije slabost sistema i iz toga izvuče korist za sebe. Rim je potukao Gote, ali ta pobeda omugućuje Gotima da na početku, kao ratni plen, upadnu u grad i preuzmu vlast, Aron je savršeni autsajder: crnac, Kao Tamorin ljubavnik, nema nikakvu građansku ili političku funkciju i zbog toga ima neposredni pristup moći. Nije slučajno što je adaptaciju Sekspirove tragedije osvete Hajner Miler pisao iz Aronove Perspektive. Ovaj autsajder je odlično smešten: vidi i analizira slabosti Rima, on je pejsmejker velike propasti. Kod Sekspira Aron je davo, Jagov prethodnik sa crtama Ričarda 111, inkarnacija zla koji samovoljno dela. On je crn, Sekspirovu mračnu tragediju osvete Miler podvrgava preciznoj anatomskoj analizi, rasklapa celokupni mehanizam nasilja i osvete. Aronova dela nisu samo zlo, ona su ilustracija specifičnog zla koje je posledica specifičnog stanja: odnosa između Prvog i Trećeg sveta. Ono što u početku izgleda kao nekontrolisano nasilje, u stvarnosti je istorijsko opredeljenje: neprekidno izrabljivanje Trećeg sveta, neprestano nastajanje građana drugog i trećeg reda na Zapadu, mehanizam isključivanja - sve to mnogo drugačije osvetljava tragediju osvete. U isto vreme Hajner Miler dokazuje da su Rimljani slepi za te mehanizme. Tit Andronik ne shata Aronovo užasno nasilje prema njegovoj porodici. Ne vidi uzročnu vezu s diktatorskom rimskom politikom koju je on kao vojskovoda sprovodio. Već sledećeg trenutka Treći svet uzvraća udarac sa još vise žestine. Za taj preokret, za upadanje u postojeće strukture moći, Aron više nije potreban. Goti bezobzirno uništavaju Rim. Kod Milera kraj zvuči kao oslobadanje, kao san o novoj revoluciji. Šesnaest godina posle svetske premijere Anatomije Tit, Milerova crna utopija dobila je neprijatan realni sadržaj: udar na Njujork 11. septembra, na v grad koji je Hajner Miler imao pred očima kad je pisao svoj komentar Šekspjra, mogao bi biti neposredni povod za ponovno prikazivanje komada. Čudno, ali taj događaj pokreće mnoga nova pitanja. Zar nas 11. September nije suočio s dubokim nepoznavanjem podjarmljenih drugačijih ? Da li se o nasilju mora govoriti samo estetski i moralizatorski? Kakav je svet iz Perspektive crnca? I šta znači uporno ponavljati tu perespektivu? U Titu Androniku Miler posmatra revoluciju Trećeg sveta kroz Aronove oči - oči crnca reditelja koji svoj teatar osvete priprema veoma brižljivo. Ima li smisla, dve godine nakon što se teatar osvete u realnosti dogodio, ponovo ga igrati? Možemo li pomoću Milerove lekcije iz anatomije otići korak dalje i perspektivu ponovo okrenuti za 180 stepeni? A kad to učinimo, kako ćemo reagovati na to što će nam se dogoditi? Ili radije nećemo reagovati? Da li je put u ćorsokak jedina mogućnost? Postoji li još nešto osim čekanja na trenutak kad će Treći svet konačno doći po ono što mu pripada? Svet sedi na stolid, misli, govori, tuguje, plače. No niko ne ustaje da nešto učini. To je svet u kakvom je Tit živeo, u kome je poražen: život carevog vojskovođe u službi Rima, ali i život oca. On sebe vidi na ničijoj zemlji, njegov svet i život su još jedanput pred njegovim očima, ali ne kao stvarni događaji, već kao san. U snu se suočavamo sa svojom nesrećom, ali u drugom obliku. A u torn promenjenom obliku krije se oslobađajuća snaga. U snu, doduše, ne možemo raščiniti nesreću koja se dogodila, ali možemo na nju nadovezati misli koje nesreći daju drugu perspektivu. U svom snu Tit vidi ljude koji su nasilno prodrli u njegov život i u čiji je život on nasilno prodro. San je ogledalo: u svim ličnosti-