Bitef

ANDREA PACIOTTO (rezija i adaptadja) je italijanski reditelj dji se umetnicki put razvijao najvecim delom u inostranstvu. Znacajan je bio susret sa Ellen Stewart, osnivacem i umetnickìm direktorom La MaMa Experimental Theatre Club iz Njujorka, dji je stalni reditelj bio vise godina i sa kojim i dahas saraduje. Od 1999. podnje da radi kao nezavisni umetnik, saradujucì sa raznim organizacijama u Evropi, Sjedinjenim Americkim Drzavama i Meksiku, na realizaciji baletskìh i pozorisnih predstava, multimedijalnih dogadaja, instalacija i opera. Poste studija u Italiji, zavrsio je master studije na reziji na City University u Njujorku. Zatim je vodio istrazivacki projekat o primeni novih tehnologija na polju performansa uzivo, pri Centra DasArts Univerziteta u Amsterdamu. Realizovao je nizfìlmova i dokumentaraca, razlicite vrste kulturnih projekata i razvijao obrazovne programe. Vodio je seminare i kurseve, kako u Italiji tako i u inostranstvu, о razlicitim aspektima pozorisne i audiovizuelne produkeije. Od 2004. Andrea zivi u Italiji i upravija organizacijom OFFUCINA. Veza sa Srbijom je pócela 1996. godine prilikom ucesca na Festivalu Bitef u Beogradu jedne predstave realizovane sa druzinom La MaMa. Od tog prvog susreta pócele su pósete koje su dovete do realizovanja dve prethodne produkeije.

GOSPODAR DVOSTRUKIHIGRI Zivot italijanskog dramskog pisca Karla Goldonija skoro da je obuhvatìo citav XVIII vek, vreme kada je stil tradicionalne Komedije del arte bio u smiraju, a „pisana" drama u zacetku. Goldoni je vesto adaptirao mustru Komedije del arte svojim veoma smesnim i intrigantnim zapletima, a najpoznatiji od njegovih komada je Sluga dvaju gospodara. Goldoni nije samo bio gospodar zabave, vec i gospodar dvostrukih igara, sto, kada se uzme njegov najpoznatiji komad u obzir i kada se on saglédava iz savremene Perspektive danasnje politicke situacije i situadje iz svakodnevnog zivota, i nije vise smesno, vec zastrasujuce istinito: dvostruke igre se igraju svuda, ne samo ría velikom ekranu globalne politike vec i u nacinu na koji Ijudi gube smisao za Ijubav i ceznju podredujuci cak i ljubav individualnom opstanku, barem se tako ani. Poznati stari Goldonijev komad posluzio je ovoj adaptaciji upravo da skieira umetnicki elaboriranu i inteligentno pronadenu sliku modernog drustva prateci ovaj odvajkada mudar trag za crtanje nove slike koja je jos jedna iznenadujuca konsekvenca necega cega smo svi mi svesni, ali s dm se ne usudujemo suociti vednom vremena.

Susanne Winnacker

Il DVOSTRUKEIGRE/GOSPODAR DVAJU SLUGA Goldoni je dodanasnjih dana nesporno gospodar istrazivackih komedija, intriga i apsurdnih„srecnih zavrsetaka". U Italiji, neprevazideni vrh u scenskoj realizaciji njegovih literarnih ostataka za pozoriste je jos uvek van sumnje Giorgio Strehler a opasnost da se njegov primer umetnicki nadmasi je na izvestan nacin jednak„udaru grama". Mladi italijanski reditelj Andrea Paciotto, zajedno sa grupom srpskih glumaca, nemackim dramaturgom i dizajnerom zvuka, holandskim dizajnerom svetla i srpskim prevodiocem prolazi sada kroz avanturu stvaranja savremenog pogleda na tekst Sluga dvaju gospodara za pozoriste i alat koji je za njega sam po sebi ocigledan u ovom procesu jeste objedinjavanje razlicitih elektronskih medija u pozorisni rad. Takode i zvukovi najrazlicitijih vrsta doprinose sukobu pozorisnih logika. Lepota izvesne ekonomicnosti glume se susrece sa ekonomicnoscu zvucnih pejzaza, svetlosnih pejzaza i jezika, u izrazu koji je stran svakome u svetlu barem cedri razlicite nacionalnosti, tj. sudara nacionalnih identiteta. Rezultat ovog okupljanja je pozorisni dogadaj koji pieni i muci, uzbudljiva saradnja izmedu institueija umetnosti koja prelazi granice i manifest zajednickih razumevanja kao i duboka srodnost nove vrste. »

MOJI SUSRETI SA GOLDONIJEM Kada sam, 1950. godine, dosao u Beograd na studije, bila je sreca pronao kartu za novo Jugoslovensko dramsko pozoriste. U to vreme jedna od najomiljenijih predstava bila je Ribarske svade Goldonija, u dalmatinskom dijalektu, ali sa imenima likova na italijanskom. Predstavu je rezirao jedan od najznacajnijih jugoslovenskih reditelja, Bojan Stupica, koji je poceo da radi jos pre II Svetskog rata, u pozoristima na citavoj teritoriji ondasnje Kraljevine Jugoslavie. Inscenacija je bila realizovana njegovim tipicnim koloritnim i poletnim stilom, sa mnogo gegova i preciznim osecanjem za goldonijanski stil. Posle oko 20 sezona ¡granja, Bojan Stupica je rezirao jedan drugi Goldonijev tekst, Krcmarica, ali pod naslovom Mirandolina. Njegova supruga Mira Stupica, najbolja srpska glumica druge poiovine veka, tumacila je glavnu ulogu. Mira zivì jos u Beogradu i tek nedavno je prestala da se pojavljuje na sceni. Jos jedan znacajan susret sa Goldonijem. Pre dvadeset godina sam otkrio da je prvo strano deio prevedeno na srpski jezik bio upravo jedan od manje poznatih Goldonijevih tekstova Trgovci. Tekst je preveo jedan mladi Srbin, Emanuilo Jankovic, koji je studirao medicinu u nemackom gradu Halle, mozda po savetu velikog prosvetitelja Dositeja Obradovica. Prevod je bio stampan u Lajpcigu 1787, dve godine pre Francuske revolucije, kada je Goldoni imao 80 godina. Mada je srpski jezik pretrpeo zancajne promene u poslednja dva veka, jezik kojim se koristio Jankovic je jos uvek potpuno razumljiv srpskoj savrmenoj publici. Bio sam vec deset godina u opravi Jugoslovenskog dramskog pozorista, kada sam, 1994. godine, predlozio reditelju i pozorisnom autoru Vidi Ognjenovic da prihvati izazov postavljanja na scenu tog teksta, cija tematika je postala veoma aktuelna u periodu tranzicije ka ekonomskom liberalizmu.Tako smo 17. maja 1994. godine ¡mali apsolutnu premijeru u dva veka, prvog stranog teksta prevedenog na srpski jezik u istom Jugoslovenskom dramskom pozoristu, koje dañas nosi ime Bojana Stupice, najboljeg goldonijanskog reditelja iz nase zemlje. Zahvaljujuci predlogu Andree Paciotta, srecem se ponevo sa Goldonijem, Ovoga puta sa Slugom dvaju gospodara. Ja sam jedan od malobrojnih srecnika koji je video tri od 17 raziidtih verzija ovoga teksta, koje je realizovao Strehler. Video sam prvu u izvodenju PikoloTeatra u Beogradu 1955. godine, opet na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorista, sa legendarnim Morettijem u ulozi Harlekina. Poslednju verziju, koja jos uvek postoji u svoj svojoj raskosi, video sam poste Strehlerove smrti. Drznuli smo se da prilagodimo tekst okolnostima aktuelne Srbije, koristeci jezik kojim se dañas govori. Poste Strehlera ¡marno neku vrstu slatkog stimulativnog straba, koji dolazi od osecanja odgovornosti prema Goldoniju, prema Strehleru, prema Bijenalu, prema publici uVenecijii prema nasoj publici. a Im/an ririlnw

Jovan Cirilov