Bitef

"Belgijska epizoda se cini kao jedna od apsolutno najsnaznijih i najiznenadujucih u seriji, obogacena ogromnom unutrasnjom snagom, nadasve sposobna da pokaze ¡zuzetnu konkretnost i preciznost znacenja. Ali oprez, Castelluccijev hermetizam nema emotivne zavrsetke niti trazi unutrasnje pódele. Nalazimo se usred jednog jakog konceptualnog rukopisa, sistema hijeroglifa koji se izrazava vizuelnim aluzijama, maskiranim citatima, ponekad nerazmrsivim simbolima. Pa ipak sistem komunikacije ostaje apsolutno razumljiv. Zbog toga su slike jasne, cesto cvrste, preciznih obrisa {...). Castelluccijev rukopis se sastoji od niza postupaka, otuda se pozorisno razvija vec u svojim primarnim namerama. Upravo teatarski prostor daje fizicku stvarnost tom nizu znakova i sto je lingvisticki izraz izvitopereniji, utoliko je nezamenjljiviji i stoga potreban. Societas dobro zna sta ti znaci predstavljaju, ali ih ostavlja u svojoj semantickoj senci, prepostene da zauzmu mesto u nasem unutrasnjem, a ipak vazecem, logicnom sledu. Kad je na kraju to raskomadano telo stavljeno u plasticnu vrecu sa zvucnikom koji prenosi poslednju molitvu, evo zametka figure u crnom koja dolazi iz nekog neposrednog istorijskog vremena, kao da ta neposredna smrt evocira vremenski kolaps. Ali, naravno, u trajnom uzasu scenskih prikaza, naglasenih potpunom tutnjavom, potvrduje se ideja о neizvesnom kraju, о granici prostora, vremena, volje, akcije. Upravo zbog toga jezik ne sme biti jednog lasan. Na pocetku predstave, jednogodisnje dete usred bele коске pokusava da pravi pokrete, uspostavlja ravnotezu, nemo posmatra, mozda trazi neki novi zvuk kojim ce obeleziti svoje bitisanje u tom viseznacnom, ako ne i nerazumljivom prostoru." Antonio Audino, Castelluccijev! hermeticki hierogüñ, „II Sole 24 ore" "U cetvrtoj epizodi (...) moze se prepoznati metafora bezrazloznog nasilja koje se dogada pred nama, zasnovanog na batinanju nepodnosljivo dugog trajanja, komeje podvrgnut covekod strane policajaca; surovo pendrecenje i kupanje u krvi tog tela - u stvari bacenog u kaljugu, dok se njegova utroba nosi u procesiji. Ali protagonista je starac koji se pojavljuje u gej odeci polunag presvlaci se u razne uniforme, cak i jevrejske, da bi ostao u uniformi zbira i prisustvovao navedenoj surovoj sceni koja je mozda secanje; i da bi sav slomljen zavrsio u svom krevetu. I to sve pred licem Zakona, u zaslepljujucoj beiini gde promicu zenske figure; a na pocetku je tu bilo jednogodisnje dete sasvim samo (...). Medu tajanstvenim znacima, u nostalgiji figurativnih umetnosti, koja mozda prethodi jednoj pojavi na filmu, vidljiva je snaga te sanjane i neodoljive stva mosti." Franco Quadri, Тако Societas govori о bezrazloznom nasilju,„là Repubblica"