Bogoslovlje

воља јавила у Христу, истннита ce теологија састоји у познавању Бога у Христу -Разапетом, у Коме je сакривена целокупна ризница Божанске премудрости. С друге стране, будући да Христа Разапетога, Који нам je Бога објавио, можемо да знамо само из хришћанског Откривења, то je, по Лутерову мишљењу, хришћанско Откровење и једини извор за наше познање Бога 1 ). Исте мисли налазимо и код Меланхтона. И он, слично Лутеру, полазећи од уверења о дубокој искварености природе налог човек, тврди да je савршено немогуће за човека да сазна суштину Бога 2 ). Зато праву суштину хришћанства он налази искључиво у практично) његовој страни. „Познавати Христа“, по његовим речима, „значи познавати Његова доброчинства, али не у Његову природу, како су учили схоластици“ 3 ). Ове богословске принципе, истакнуте од оснивача протестантизма, особито je снажно разрадио и учврстио чувени немачки филозоф. И Кант 4 ), нарочито својом оригнналном и моћом гносеолошком теоријом. На основу својих гностеолошких принципа, Кант je признао потпуну немоћ човекова разума да позна Бога, те je с тога религиозним истинама признао само практични, морални знача). Отуд je и кантовски постулат за егзистенцију Божју; Највише Суштанство, Koje треба да постоји да би регулисало прави однос измефу живота и награде или казне човекове 5 ). Али, протестантизам, ослобофен од свију спољашњих ауторитета и заснован потпуно на принципу личног субјективизма, није се могао задржати у граннцама агностицизма, постављеним од стране његових оснивача и учвршћеним од стране филозофа Канта. И заиста, наскоро после Канта, протестантско je богословље подлегло јаком утицају фнлозофије и рационализма. Почев од Фихте-а, философски правац протестантске богословске, односно догматске науке јако се развно и оснажио особито под упливом таких представннка немачке философије, као што су били Шелинг и Хегел. Први од ових, порскавши дуализам измефу „ja“ и „не ja“, измефу субјекта и

■) Walch, cit. op. В. X. S. 223

2 ) Corpus Reformatorum Brunsvigae. 1854. Tom, XXXI. p. 256 упор. Herlinger. Diu Theologie Melanchtons. Gotha 1879. S. 170.

3 ) Corpus Reformatorum. 9. XXL pg. 256. 351.

•*) Види гьегову: „Kritik der reiner Vernunft" 7-a Aufl. 1828. Leipzig. S. S. 28.-53; 75,—80; 289:-299; 315 —325; 453.—456.

5 ) Види гьегову: Kritik der praktischen Vernunlt, 6a Aufi. 1828. S. S. 181.—193.

94

„Богословље“