Bogoslovlje

ДОГМАТИКА И НАУКА.

4. Догматизам и еволуционизам.

„Докле достигнемо сви у /единство вере и познања Сана Божјега, у човека савршена, у меру потпуног узраста Христовог“. (Ефес IV. 13).

На другом месту, када je у питаньу однос науке према догматици, стоји еволуцшжизам. Под овим именем (од речи evolutio развијање) подразумева се нарочити правац људске мисли и науке, који базира на принципима развитка. Са тачке гледишта еволудионизма, предметом науке може бити само оно што серазвија; Мртво и неорганско може бити предметом описивања, али се не може испитивати научно. Међутим, предмет догматике су баш такве, неизменљиве истине. Догмата, као Богом откривене истине, остају увек неизменљиви: Људски ум може их само упознавати, примати и чувати. Ту се не може ништа ни додавати, ни одузимати; уопште неможе се ништа мењати, у колико je то производ апсолутног божанског разума. Због тога наука не може имати ничега заједничког са таквим истинама као што су Хришћански догмати. Догмата могу бити предметом катихизације, али не научног испитивања. На тај начин, еволуционизам генетички наставља идеју агностицизма. Агностицизам, као што смо видели, одриче догматику као науку на основу тога што се њен предмет не иалази у границама емпиријског знања, што je ван искуства и, следствено, недостижан за људски разум. Но агностицизам се не дотиче карактера самог предмета догматике. Еволуционизам иде даље. Он одриче догматици научни карактер, квалификујући онако њен предмет. Наука, по еволуционизму, испитује само оно што je живо, органско, променљиво, ошТ, што се развија. A међутим, догмати су неизменљиви, hcj/ö-