Bogoslovlje

анђеле наш пост, а нарочито дани исповести и причешћа, петак и субота! И колико овој њиховој радости помажу свештеницн који марљиво, родитељски, исповедају своју духовну децу! Но, с друге стране, од поста нема жалоснијег времена за бесове; зато су они нарочито свирепи у време поста, и са особшом љутњом нападају на свештенике који помажу искреном кајању код Божјих људи... Најмања неопрезност од стране свештеника духовника, најмањи неправедан покрет срца, и они са свом својом бесовском горчином улазе у срце свештениково и дуго, дуго га муче, ако их он одмах не изгони усрдном молитвом покајања и живом вером. При исповедању не жали себе, не жури се, не љути се.. Говори у себи: „Ово је моје задовољство да подробно исповедам моју духовну децу, овце Господа мог. Овим ја приносим иајпријатнију жртву моме Господу који је за нас положио душу Своју ; користим и самој духовној деци а и себи самом, јер добровољно вршим своју значајну службу иимаммирну савест Вршење тајне исповести за свештеника је школа саЈлоодрицања. Колико је ту за његово самољубље повода за нестрпљивост, раздражење, недозвољену попустљивост према појединим лицима, немарност, непажњу ! Ту се види колика је љубав свештеникова према парохијанима..... Вршење тајне исповести за свештеника је подвиг љубави према својој духовној деци, подвиг такве љубави која не обраћа пажњу на личност и не прави разлике међу људима, то је подвиг љубави дуготрпељиве, милосрдне, која се не узноси, не горди, не иште ничега свог (одмора, спокојства, користи), не раздражује се, не радује се неправди него се радује истини, која све покрива, све трпи... (I. кор. 13, 4—B). Ту се јасно види . види и сам свештеник, а виде и његова духовна деца је ли он пастир или најемник, је ли он отац за своју децу или туђин, иште ли ту неч га свог или оно што припада Исусу Христу. Боже мој, како је тешко исповедати као што треба! Колико је потребно припремити се за вршење исповести! Колико је потребно молити се за успешно подношење овог подвига! A какво је незнање духовне деце! Дан и ноћ треба са њима седети и мирно, с кротошћу и дуготрпљивошћу, поучавати свакога од њих ... Вршећи тајну исповести ти осећаш и своје очајно стање лред Богом и сву беду, незнање, -решност природе људске.

215

Јован Кронштатски