Bogoslovlje

Коринћ. XIII, 13 именом Свете Тројице Оца, Сина и Светог Духа. На први поглед чини се да Јустин говори овде о том благослову народу (άoπα£(μός, „Salutation“) који je ca различним модификацијама заједнички скоро свима литургијама: С A.VI II, 12 4 1 , у канонима ИполитаШ; XIX, 15 s , у „Constit, eccles. aedyptic.“ 1 (XXXI) И 3 y литургији an. Јакова 4 , литургији ап. Марка 6 , у Саидским канонима црквеним 5 , у литургии сиријских јаковита 7 и мн. др. Али не! Благослов се овде код Јустина никако и не спомшье, него овде je јасно речено о узношењу „хвале и славе Оцу свега кроз имена Сина и Светог Духа“. А то и јесте садржина целокупне анафоралне молитве (евхаристичког канона са свима његовим садашњим тајним молитвама). Заиста: молитве : praefatio — : sanctus anamnesis epiclesis молитвено преживљавање створења, искуплења, освећења хвала и слава Богу Оцу кроз имена Сина и Светог Духа. На овај начин ред догматских мисли у канону завршен je, цело последовање молитава крунисано je епиклезом. Тако захтева унутарња диалекти-ка евхаристнје, такав je онтолошки смисао односа Бога према свету. Кад би се замислила прахришћанска, послеапостолска литургија без епиклезе, значило би оставити je без догматског смисла, раскинути ланац мисли у њој, одвојити je од њеног пневматолошког основа.

Мало се на Западу може наћи заштитника апостолског порекла епиклезе као првобитне форме консекраторне молитве у литургији. 8 Распространение je мишљење да и ако епиклезе није било у старохришћанско време, она се ипак прилично рано појавила (откуда? из каквих разлога? под чијим утицајем?), тако

1 ibid., 14; Funk 1, 496.

2 Riedel, op. c. 202; 213.

3 Funk, 11, 99.

• LEW, 49.

5 ibid. 125.

6 ibid, 461; 463.

7 ibid., 85,

8 Walterich, op. cit. Tyrer, op. cit. 19—25; 70—71; W. C. Bishop. The primitive forme of consecration. C. Q. R. № 132. July 1908 p. 395. F. E. Warren. The liturgie and ritual of the antenicene Church, 109.

336

Богословље