Borba, 26. 02. 1991., S. 10
4
0 УТОРАК, 26. ФЕБРУАР 1991. ГОДИНЕ
ГЛЕДИШТА
VU PRESS
КАКО ФУНКЦИОНИШУ „ЈУГОСЛАВИЈА У МАЛОМ“ И „БиХ У ВЕЛИКОМ“
Национално-вјерска катарза
У чему је формула бар за сада релативно стабилне национално-страначке коегзистенције у етнички најсложенијој републициз2 У релативно уједначеној бројности нација и ослобађању њихових, деценијама затомљених, вјерских и обичајних ма
нифестација. Али, кад прође време катарзе „остаће бар три проблема која прете и „хармонију“
Пише: Др Ненад Кецмановић
„Оно што не полази за руком Србима и Хрватима на широком простору Југославије, изгледа да им заједно са Муслиманима успијева на стијешњеном међупростору Босне и Херцеговине2!“ Поменуте ријечи чуђења често се чују међу политичким аналитичарима постизборне ситуације у Херцег-Босни, а уз њих обично иде још једна, не мања, загонетка: „У чему је формула бар за сада релативно стабилне национално-страначке коегзистенције у етнички најсложенијој републици“ Прави одговор у сваком случају не може бити једнократан и мора се тражити у кумулативном дејству више паралелних фактора.
Прије свега, избори у БиХ су били својеврстан национални попис становништва у коме ниједан од три такозвана историјска или државотворна народа није омануо у етничкој хомогенизацији. А неизбјежни минимални подбачај иза рачун комуниста, реформиста, социјалиста итд, симетрично су распоређени на све три нације тако да се ни једна од њих не осјећа превареном. Напротив, својеврсну тространу национално-вјерску катарзу доживјела су у свакодневном животу сва три народа. На задовољство бивших „радних људи и грађана“, огледа се у јавном 06нављању деценијама потцјењиваних исламских, православних и католичких религиозних манифестација, те осталих не мање дуго затомљених обичаја. Сарајего, од избора наовамо, непрестано бруји од илахија и касида, гусала и катедралних звона.
Успешно лечење инфериорности
„Бољшевичко гађење према нацији“ као донедавна легитимација за јавни наступ и издаја „властите националне ствари“ као услов за друштвену промоцију били су учинили да је овдје „кључ“ у кадровској политици практично постао сасвим сувишан. Наиме, не мали број људи од професионалне каријере и политичких функција сатирао се глумећи да су у етничком погледу све више него оно што интимно осјећају да јесу, односно оно што у њима други препознају. Затим све три најбројније етничке скупине у БиХ су се у општој национализацији односа у југославији · ослободиле што умишљеног, што основаног осјећаја инфериорности. Мада нису добили националну државу, Муслимани су успоставили националну странку која се изборима верификовала као бројчано најјача политичка организа-
ПИСМА
ција у републици са којом се идентификује велика маса сународника и изван ње. Срби и Хрвати, иако малобројнији уну-
: тар БиХ, то јест њихове нацио-
налне странке, добиле су са промјеном политичке климе већу, отворенију и директнију подршку но икад раније. Колико год се национална мапа БиХ у међувремену није статистички ништа промијенила у социјално-психолошком смислу код сва три народа је подједнако порасло национално-политичко самопоуздање. . Даље, иако су у предизборној кампањи жестоко нападали све ненационалне партије, њихове лидере и кандидате који су пријетили да им одузму дио националних гласова, након добијених избора и СДА, и СДС, и ХДЗ у кадровској политици демон-
стрирају доста толеранције. Од тада, наиме, граде имиџ тзв. народних странака и труде се да окупе што већи број сународника без обзира на идеолошке, политичке, страначке и друге разлике. Штавише, угледне ванстраначке личности код именовања на значајне политичке функције уживају предност над анонимним партијским првоборцима. И шире узевши, кључни критериј именовања на извршне функције постаје припадност одређеној нацији, а не одговарајућој националној странци. То онда резултира својеврсном пацификацијом припадника опозиционих странака и осталих
предратне
грађана будући да се и у њиховом етнички шароликом саставу налазе припадници свих нација и самим тим немају разлога да се осјећају дискриминисани. Постоји у постизборној БиХ и нешто што можемо назвати 06нављањем традиционалне формуле заједничког живота три и више народа, проистеклу. из чињенице да ниједан од њих никада није имао натполовичну већину која би рађала, или бар чинила реалним, претензије на доминацију. Није ријеч о непосредно поратној политичкој пракси „денационализације“ у прилог класне идентификације и југословенског патриотизма, па ни о тенденцији републичког етатизма да све своје поданике интегрише као Босанце.
Ријеч је о обнављању старије
традиције – засебне афирмације националних, вјерских, културних итд. специфичности да би оне спонтано и реципрочно коегзистирале.
Комбинација заједништва и засебности
Драматична економска и политичка, односно укупна друштвена ситуација у земљи, што значи и у БиХ, коју многи не без разлога описују као да је „на ивици глади и грађанског рата“, врло ефикасно утиче на концилијантно понашање опозиције. Скупштински клубови опозиционих странака и партијска руко-
АФОКРИЗАМ
Само да нам сада не одумру државе. Нећемо
имати ни за сахрану.
·" КОЛИКО КОШТАЈУ ИЗБОРИ
И демократија има цену
Власт очито није научила да домаћински газдује с новцем, а „изборни плаћеници“ су подлегли мирису новца, исправно ре-
Мирко Лазић
„БОРБА“ ТРГ МАРКСА И ЕНГЕЛСА 7, 11000 БЕОГРАД
зонујући да се тај новац ионако неће вратити грађанима
Спроведени су први вишестраначки избори у Србији након рата, политички резултати се знају, а финансијски ће се ускоро сазнати. Они ће показати да демократија има своју цену и ту цену ће народи и народности морати да плате. Сазнаће се ко: лико избори коштају, али тешко ће се сазнати колико су моглу коштати да смо имали паметни ју власт, што важи и за нас који смо имали ту срећу или несрећу да будемо у изборним комисијама. Ови избори су показали колико нас има који смо спремни све учинити за свој народ и народности, али под тржишним условима у којима се ништа не ради без накнаде.
Указаћу само на једну ставку која је вероватно и највећа у изборним трошковима — то су накнаде за рад бирачким одборима и изборним комисијама. Новина вишестраначких избора је да се и рад бирачких одбора плаћа, док је плаћање изборних комисија већ уходана ствар из доба једностраначких „избора“. Накнада за рад бирачких одбора износила је 250 најновијих динара по члану за сваки изборни дан, то је мизеран износ за уложени рад појединачно гледано, а огроман ако се узме да је сваки одбор имао три члана и три заменика, као и чланове које су именовале политичке странке, и да је тих одбора било неколико хиљада.
Тај новац је по мени непотребно бачен јер сам убеђен да је велика већина била спремна овај рад обавити без икакве накнаде. Накнада члановима изборних комисија је износила укупно 100 милијарди најстаријих динара (лакше за разумевање) по комисији, таквих комисија је било укупно 250. Број, који се добије множењем ових цифара не знам прочитати, вероватно је апстрактан за велику већину грађана. Расподела новца је препуштена самим комисијама које су цениле уложени рад сваког члана тако да су накнаде износиле од неколико милијарди до неколико десетина милијарди старих динара.
Оно што је карактеристично за рад, усудио бих се рећи свих комисија (часним изузецима, ако их има се извињавам) је да су рад, везан за припрему избора, обавиле у већем делу у радно време и да су за то време остварили и лични доходак на радном месту. Највише рада у слободно време било је у данима гласања, када се радило и у ноћ-
'ним часовима. Мој утисак је да
је већина људи била спремна да обави овај посао без накнаде, посебно то важи за оне који су први пут радили овај посао па нису ни знали да се он плаћа; ветерани из једностраначких избора су ту лекцију већ савладали. Када се овај новац нашао на тац| ни надохват руке искушење је било превелико, велика већина је резоновала зашто одбити тај новац када ће га сви остали прихватити. Мислим да је плаћањем рада већим делом обављеног у радно време (изузеци нису тема овог написа) за који је остварен и лични доходак, који је жестоко преплаћен, и прихватањем ове
ti VOG. 22 РУМ 5
водства у ванпарламентарној акцији више се понашају као забринути грађани који конструктивном критиком желе помоћи власти, него што је лове у слабостима да би је смијенили. Јесте да је БиХ јако национално измијешана али та измијешаност на већем дијелу њеног простора није таква да се на мапи не би препознавало неколико релативно чистих територијално—етничких енклава. Поред подручја високе измијешаности, постоје напросто регије у којима убједљиво доминира хрватско становништво под влашћу ХДЗ (западна _ Херцеговина), или српско под влашћу СДС (Бос. крајина и источна Херцеговина), или муслиманска под влашћу СДА (централна зона, Зелена крајина итд). У свим доменима које не регулише тродјелна цен-
Константин Гросу
трална републичка власт из Сарајева, функционише аутономна локална самоуправа, па БХ вишестраначка демократија утолико наликује на својеврстан кантоални систем, као комбинација заједништва и засебности. Напокон, ту је и кључни механизам одржања политичког система БиХ, у којем, поред нормалне страначке опозиције, и саму позицију чине „рогови у врећи“ или три националне странке које је у лабави партнерски савез уочи избора окупио првенствено интерес рушења старе власти. За разлику од Предсједништва Републике које ради иза затворених врата и републичке владе која још није честито ни почела да ради, БиХ парламент је већ обезбиједио и довољан радни стаж и јавност рада да представља слику и прилику нове власти која је сама себи истовремено и опозиција и позиција. На дословно сваком засједању (иако истина не баш око сваке тачке дневног реда)
накнаде бачена љага на изборе и изборне комисије које су професионални део посла обавиле коректно. На овај начин је једна добровољно прихваћена обавеза, која је ипак требало бити част и признање, претворена у веома уносну тезгу, па се поставља питање имају ли ове комисије након овога довољно ауторитета, угледа и независности да би учествовале у неким будућим
ЈА: КЕ
Милан Алашевић
долази до конфронтације посланика по међустраначкој линији. Да је ријеч о поларизацији владајућих наспрам опозиционих партија, био би то доказ пожељне парламентарне живости која се артикулише гласањима. Али, пошто до ње долази међу партнерима у тродјелној побједничкој коалицији, унутар које нема надгласавања, онда доводи до учесталих и вишесатних пауза.
У међувремену, посланици опозиције и новинари бесконачно и безнадежно дрежде по аулама скупштинске зграде да то већ дјелује понижавајуће. Али ваља признати да се компромиси ипак, прије или касније, постижу, ако не у паузама, оно између сједница. Да ли због историјске одговорности за опстанак Републике2 Да ли захваљујући толеранцији и вјештини посланика и шефова клубова2 Да ли на основу лидерске мудрости три страначка шефа који увијек арбитрирају као посљедња инстанца2 Да ли, напросто, зато што је инстинкт одржавања на власти код свих јачи него национално—партијски интерес2 Тешко је рећи, али вјероватно утиче истовремено све помало, па парламент како-тако фунцкионише, а то значи да функционише тространачка, односно тронационална власт у БиХ.
Постоје, међутим, при томе: бар три проблема.
Један је у томе што се таква власт толико бави сама собом, односно властитим неизмиреним непсоразумима и спорзумима, да јој остаје врло мало времена да се позабави и оним за што је изабрана, а то је рјешавање незапослености, пензија, гарантованих плата, пада производње, те осталих економских, политичких, културних и других горућих невоља грађана БиХ.
Други је у томе што трипартитни споразуми националних странака по правилу не представљају синтезу различитих ставова, него компромиса који у свакој варијанти резултирају блокадом, изостајањем одлука, доношењем хибридних одлука „округло па на ћоше“, које су већ постале знак препознавања босанске политике.
Трећи је у томе што нема гаранција да ће партнерски консензус националних странака бити ефикасно постигнут и поводом свих могућих, будућих и већ сасвим препознатиљивих тешких питања, односно да неће доћи до експлозивног разлаза СДА, СДС и ХДЗ и њихових масовних и врло вјерних сљедбеника. За сада је једино утјешно што, иако су проблеми врло слични, „Југославија у малом“ ипак нешто боље функционише него „БиХ у великом“. Али, ако ова друга престане да бар минимално функционише, још је мање вјероватно да ће она прва опстати као цјелина. А у том случају народи БиХ, баш као и осталих република, на жалост, неће имати прилику да изборни поправни на којем би гласали као грађани Југославије.
(Аутор је професор Универзитета у Сарајеву)
изборима с обзиром да су именоване на четири године2 Власт очито није научила да домаћински газдује са новцем грађана, а и зашто би то учила када не сноси никакве санкције, „изборни плаћеници“ су ипак подлегли мирису новца „исправно“ резонујући да се тај новац ионако неће вратити грађанима. У општој трулежи која влада престају се поштовати све људске вредности, губе се све скрупуле и показује се да смо сви спремни отети понешто само ако нам се пружи права шанса (без обзира на страначку, верску, полну, националну или било коју другу припадност). Интересантно је да народна власт не тражи да се приврженост њој, народима и народностима доказује волонтерским радом чак ни онда када су грађани спремни на њега, можда сматра да би то био остатак реалсоцијалистичких времена неспојив са модерном државом, демократски и, тржишно _оријентисаном. Занимљиво би било чути шта о овој „природној“ појави мисле грађани — порсски обвезници Пре него што, евентуално, осудите ову догодовштину и згрозите се над њом размислите како би се сами понели, тајност мишљења је загарантована. Томислав ДРВАР Сомбор
Пресудно мјесто
Босанско-херцего- вачко лавирање с хрватскога гледишта је неприхватљиво. Хрватска ce политика не може прила- NŠ&G гођавати Сарајеву. На једној ствари Хрватска мора инзистирати на територијалној цјеловитости свих југославенских република. У хрватској свијести, истина, постоји увјерење да је већи Хрват онај тко „више заокружи на географској карти“. Међутим, мора се водити рачуна о томе колики смо народ и у којим околностима живимо. Зато је територијална цјеловитост БиХ битна за остваривање хрватских државних циљева.
С хрватске точке гледишта, није пресудно хоће ли хрватски барјак бити све до Дрине, него да српски барјак не прелази Дрину. (Дражен Будиша, предсједник Хрватске социјално-либералне странке у говору пред члановима и симпатизерима своје партије у Паризу према „Вјеснику“)
Неговање мржње
— Национално _ као, имагинарно не значи ни: шта. То се ви ослањате на нешто што је традиција, што је врста генетике. Ме- •» : ђутим, то национално мора да се унапређује. Свака нова генерација то национално мора да оплемењује и да га артикулише на један цивилизовани начин и да буде одговорна за оно на шта се ослања. Бојим се једне погубне ствари: да се ти нови једноумни (национални) системи који владају на све мањим просторима (некада је једноумни систем господарио Југославијом), и који се сада распарчавају по републикама, сутра кад оне постану државе(2), не почну ширити на њихове периферије (општине) и вратићемо се онда на племенски начин живљења. Бићемо све више затварани (једни од других), дизати све веће зидове и малтретирати ту недужну децу која нису учествовала у целом том злу. Ствараћемо од њих људе који мрзе... уместо неговања врлина свих ових народа. Но, систем је, на жалост, успео да као свој највећи успех створи неговање мржње — што је ужасно. Наши људи се 50 година уче да мрзе једни друге. Али, све се то крило на перфидан начин и сада, када је боца пукла ђаволи су се разбежали сваки на своју страну. (Писац Душан Ковачевић у „Ослобођењу“). (СТРАДИЈА '91. Разлаз
Кад се укрсте интереси, разиђу се путеви. „Сремске новине“)
Опрезни
Неки су прешли све границе, али своју чувају. („јединство“)
Немогуће
па
| Натоварили нам се на леђа, а
траже да први стигнемо на циљ! („Наша реч“)
Quo vadis
Чудно. После свега што смо радили — градили, бусали смо! се у прса, сада нам је дошло да се — крстимо... („Суботичке'"новине“ Останимо и преговарајмо!
Они који дају политичке изјаве о томе да се слажу са издвајањем Словеније из Југославије нису наши савезници, већ они који се залажу да останемо у Југославији и преговарамо око њезина
преображаја — каже др
Цирил Рибичич, пред-
сједник Странке демократске реформе у Слове-
нији
— Најдиректније кажем: оно што изгледа на први поглед нелогично, у бити је точно. Они који данас дају политичке изјаве о томе да се слажу с издвајањем Словеније из Југославије нису наши савезници. Наши пријатељи и савезници јесу они који се залажу за то да останемо у Југославији и преговарамо око њезина преображаја — кажу у интервјуу „Слободној Далмацији" др Цирил Рибичич, предсједник Странке демократске реформе Словеније.
— Сличну ситуацију имали смо код одласка са 14. конгреса, тежњу да ми одемо, а да хрватски комунисти остану, па да се њих дисциплинира. Покушаје раздвајања Хрватске и Словеније и прекида повезивања демократских снага с онима у Македонији и Босни и Херцеговини видим и сада. Циљ је да се лакше наметне оно што је концепт „модерне федерације“. По мени се у олако даним обећањима Словенији да може ићи само својим путем ради о тактичком маневру. Увјерени смо да добро мисли онај тко покушава сада Словенију одвојити на начин да би што мање трпјела тешко рјешиве односе између Србије и Хрватске, проблем Босне, граница, Срба у Хрватској, Косова, али то није реално. Резолуцију о споразум-
"| ном раздружењу СФРЈ, коју је ус-
војила Скупштина Словеније, не бих подржао кад би била у функцији да ми од федерације тражимо сугласност за такво сепаратно издвајање изван новог повијесног договора кроз посебни статус потпуног отцјепљења, да се каже како ће се остале проблеме Југославије рјешавати накнадно, а нама Словенцима даје се сугласност да идемо ван. За такво што данас би били Србија, Црна Гора, и можда Армија, а против Хрватска, Македонија и донекле Босна.
6 Да ли Словенија не одлази отцјепљењем зато што би то, рецимо, могло бити протумачено „издајом Хрватске“2
— Не. Тражити алтруизам и
жртву Словеније код рјешавања:
југословенских проблема, а због хрватских, македонских и босанских интереса, био би претјеран приступ, барем за Скупштину, иако би донекле у мојој странци могао проћи. Једини увјерљиви приступ јест чињеница да би Словенија на истоку имала сусједа организираног против принципа за које се сама залаже и увјерење да не би дошло до реализације закључка о осамостаљивању, него би се обећања покушало ревидирати, па би покоравање Хрватске било настављено покоравањем Словеније. Мој пријатељ Здравко Томац каже да су вјечни само интереси, а не и пријатељства. Ја бих рекао да су чврста и трајна пријатељства заснивана на заједничким интересима. 9 Ви у СДП-а дајете предност преобликовању УЏ- заједнице пред пуном самосталношћу, чини ми се супротно опћем словенском расположењу
— Због ове наше Резолуције Хрватска је сада ишла на сличне одлуке. Спорије то иде у Босни и Македонији које су се касније конституисале и ту је сад значајно да се оне опредијеле. Ми смо плебисцитом дошли до фазе са|| мосталне, неовисне Словеније. Федерацију или унитарну државу искључујемо. Остаје само мо„|тућност конфедералне опције Чили потпуно самосталне државе.
ЛИЛИ НЕЛИ ЛР. Али, сви који су и за једну и за
другу могућност на плебисциту су гласали за самосталну и нео. висну Словенију. Дакле, рјешење не овиси само о нама. А чињеница је да сада у цјелокупној словенској јавности, па и у оквиру наше странке, јачају залагања за пуну самосталност, за раздруживање и за каснију расправу о томе како и на који начин се повезивати. Конфедерална опција још је за нас отворена, али бојим се да је, што дуже трају ове политичке борбе и сукоби, све-'мање могућности да до ње брзо дође,
Ф Казали сте да Резолуцију не треба слати савезним органима и тијелима. Како видите улогу Анте Марковића и Скупштине СФРЈ2
— Ако је наша опција раздруживање, конфедерација, самосталност — јасно је да нема сугласности за поновну централизацију. Исто тако, нама је Мар. ковић и политички и економски
(Хасан Фазлић, „Ослобођење“ ближи него неки други који воде савезне органе. Скептичан сам кад неки говоре у Словенији и: Хрватској с радошћу о његовој оставци или смјењивању и нека тај „прљави посао обаве Срби“. Треба у виду имати алтернативе. Нисам увјерен, као неки други, да се ту не може поставити нова влада. Распуштена је била Скупштина Косова, а Вијеће република и покрајина опет ради. Распуштена је Скупштина Косова, а опет је донесен Устав Србије који одузима сугласност покрајинама... 6 Можете ли објаснити то о СИВ-у и након Марковића;
— У последњој критици предсједника Јовића на рачун СИВ-а видим опасност да се покушава тај орган некако освојити. То се, по' мени, може повезати са 15. свибња кад се мијења предсједник Предсједништва СФРЈ. Ис тодобно, ми нисмо генерално против савезних органа, већ само кад су више под утјецајем Ар. мије него република. Значи, савезни органи који су израз интенција и ставова република нама не сметају. Исто је разговара“ ти с другим републикама била“ терално или у Вијећу република и покрајина ако је оно израз тих република. Дакле, кад су савез ни органи нешто различито од република и особито од новог односа снага у тим републикама након избора, јасно је да нагла“ шавамо разговоре с новом легитимном влашћу у републикама.
Давор МАРИЋ
Што би хтио Парага7
Доброслав Парага, предсједник Хрватске странке права, сматра да OH Хрватска и њен народ требали тежити континуитету своје државности успостављене, наводно, формирањем НДХ, што — поред осталог — пред“ ставља изазивање авети прошлости које се гнуша сав цивилизирани
свијет
Идеје, приједлози и захтјеви што су се могли чути за вријеме дводневног опћег сабора Хрватске странке права заслужују осврт без обзира што та странка на садашњој политичкој хрватској сцени представља тек маргиналну појаву. Неприхватљивост идеја и захтјева што су се чули с говорнице правашког скупа толики су да захтијевају анализу и оцјену.
Из уста Доброслава Параге, предсједника Хрватске странке права, могло се чути и да би Хрватска и њен народ требали тежити _ континуитету _ своје државности успостављене. наводно 10. травња 1941. формирањем Независне државе Хрватске. Без обзира на политичке слободе и право свакога да износи своје погледе и ставове, оно што је изрекао Парага не стоји ни у правном ни у моралном смислу. Предсједник Хрватске странке права заборавља чињеницу да је НДХ настала уз помоћ њемачких тенкова те да је њен поглавник пред вратима Загреба чекао дозволу Нијемаца да са шачицом својих присташа уђе и
ИЈЕЗМК
преузме власт. У међународном правном смислу та НДХ готово и неје била позната, а њемачке војне власти понашале су се у њој попут правих господара. Слично је било и с талијанским снагама које су водиле своју политику не питајући за дозволу ни Павелића ни његову владу. С моралног стајалишта, позив за континуитет настао стварањем НДХ још је неприхватљивији. Он представља изазивање авети прошлости којих се гнуша сав цивилизирани свијет. Парага и његови сљедбеници трабали би одговорити значи ли то да би y тој њиховој Хрватској, која би слиједила оно што се збило 10. травња 1941. били поново увођени „радни логори“, заправо масовна губилишта свих који нису мислили једнако попут Павелића и његове клике. Би ли у тој Хрватској, коју зазивају Парага и његове присташе, грађани поново били дијељени по вјероиспо-
" казују своју демократску лег
вијести и националној припалностиг Би ли Жидови морали носити жуте звијезде на одјећи" Кому би Парага и његови при“ сташе понудили круну краља 10 мислава, данас када више нема претендената међу талијанским, племством7 Хоће ли такта Хрватска по мишљењу пррака Странке права, поново навијес тити рат САД или ће сматрати да до прекида ратног сукоба није ни дошло.
Јасно је да у вишестраначком суставу на политичкој сцени п9' стоје најразличитије странке И опције — од крајње лијевих до крајње десних. Међутим, мало је данас у свијету оних који сустан но заговарају авети фашизма као што то чини Парага и њего во друштво. У тренутку KOMA Хрватска и њен народ успостан љају политички сустав којим с приближују Европи и ан
зазивање авети TO напад H
На срећу, ро зна 19"
мацију, ; шлости најгрубљи је сам хрватски народ. јавност у Хрватској доб задину таквих идеја и оне не могу пасти на плодно 119: