Borba, 08. 08. 1992., S. 30

с ГРЕГ Сома (РАЈЕ ИЕ

— Ovo se zove „duplo golo“... kad nemaš šta da pušiš pa „popuš „POLITIKU“ ji

“Ko ~to име

ва Dunava

udio дезап!

Piše: Zafir Hadažimanov

„Svukao sam se“, tj. odužio dug narodnoj nam armiji, jednog sušnovrelog avgus-

ta i, prirodno, odmah sa drugarima zagla--

vio u palićku kafanicu krupnog i dobrodušnog Pere Dabića, ne bi li do zore 'ili, pili i pevali repertoar koji smo marljivo uvežbavali za dugih noći mog subotičkog vojskovanja. :

U Beogradu me moja ljuba i moji naj-

verniji dočekaše na doručku umesto na”

večeri, ali nismo se dali smesti — opet iće, opet piće i pesma, pesma, pesma... Između dve pesme kum Sreta nam: uruči ključeve njegove dunavske vikend-kućice „na neodređeno vreme“ — reče šeretski namigujući. A u kućici bukvalno „u cveću“, Dunav samo što nije presušio — pa došao odista bistro plav, ribe možeš rukama da hvataš, vinogradi nabrekli od roda, od komaraca ni k., nas dvoje zajedno posle godinu dana, a oko nas neki nebeski ljudi — grle nas i ljube čim nas ugledaju, nude domaćim slatkom, vinom i rakijom i pevaju, Dog te, ko slavuji. Aj' što pevaju, nego znaju svih pet strofa svake pesme. I onih sa Alpa, i onih kraj mora, i ravničarskih, montenjarskih, i poravnih, i južno-izlomljeno zagrejanih...

I primilo nam se — već sledećeg leta komšije dođoše na proslavu pečenja naše prve šljivke, a mi se više nismo čudili njihovom širokom poznavanju narodnog melosa, jer smo tačno znali da nam za stolom sede Sava, Mita, Rada, Efraim, Đurđevka, Fata, Veselinka, Ibro, Franc, Saša, Bogdanka i Sofija — mala, krajdunavska (blaženopočivša) Jugoslavija. (I šire.)

Juge (one) nema, ali smo mi, hvala Bogu, još tu. Dečica nam porasla, izrodila dečicu, a mi tradicionalno pedantno proslavljamo svoje dionizijske svečanosti. Samo nam je pesma — usahla. Obavimo degustaciju domaćinovih specijaliteta i pod hitno zabasasmo u naglabanje o politici, ratu, blokadi, višestranačju... Koliko nam je pesma bila čista, jasna i neglasna, toliko nam je diskusija mutna, jadna i preglasna.

Muzike u našoj kolonijici ima i danas, ali?!... 6

Proždire nas tranzistor — tortura. Radni i vredni vikendaši povazdan neguju svoju okućnicu, a hteli bi ipak da budu i u toku zbivanja — dakle, tranzistor na terasu, navijen do daske, i sve se lepo čuje u bašči. Dok istovremeno slušam „želje slušalaca“ kod Paje „Poselo“, kod Rose i „Sabor“ kod Pište, jedva odolevam inadžijskom „zovu divljine“ — da krknem dva zvučnika od po 100 W na terasu i da ošinem neki hevi-metal, pa da vide oni šta je to opstrukcija. U toj dilemi me potpuno nespremnog zatiče rečni audio desant. Na obližnjoj adi kamperi do 5 h ujutro slave nešto uz tragično gromke novosklepane

ljige. Između „muzičkih numera“ čujem ·

smeh — i glasove ili dah ljudi koji po stoti put „pevaju“ jednu te istu pesmu. Tekst je popreko penitalan, a melodija ona koju američki marinci pevaju za vreme svoje dril-dresuje. Znate već, najpre drčni narednik vikne nešto u ritmu — naa-na, naa-na, na-na-naaa! Pa zatim to isto ponovi čopor polugolih, kratkopodšišanih, mišićavih i znojavih budućih ubica. .

: 0 + -

_SUBOTA-NEDELJA, 8-9_AVGUST 1992. GODINE

Vreme u vicu X

Torta

— Jesi li čuo za novu tortu „Jo-

vić“? | — Ne, kakva je!?

— Ista kao i „Napoleon“, ali bez

jaja! Divljaci Bogu iza nogu, ljudožderi zarobili posadu nekog jugoslovenskog broda.

Kapetan, u poslednji čas, pokušava da |Bb

izvadi stvar:

— Drugovi divljaci, imate li vi · Skupštinu?

— Nemamo! — Imate li građanski rat? — Nemamo!

— Imate li Radio televiziju Srbija? =

— Nemamo! . — Imate li bonove za benzin? — Nemamo!

li!

Filipike

Piše: Filip Mladenović ·

Šta je na kraju ostalo od Velike Srbije? Velika Drenova.

жжж Čas anatomije: o Velikoj Srbiji maštaju mali i niski, a o što široj uski pameću. N

* * *

U suštini, postoje dve vrste naroda: oni koji osvajaju tuđe teritorije oružjem između dve noge i oni koji to isto čine oružjem između dve ruke,

Šegonu, glavnom prelazu između Po-

ljske i Ukrajine, saobraćaj se obavlja

tako reći isključivo u jednom pravcu. Poljaci, sa vizama koje za dva dolara dobijaju u turističkim agencijama i prodavnicama novina, prelaze granicu slobodno. Ali Ukrajinci, kojima sopstvena vlada ne dozvoljava da prelaze granicu u privatnim automobilima ili na motociklima, stoje priljubljeni uz rampu i pokušavaju da umilostive graničare, kreativnim pričama o raznim nesrećama, ne bi li ih pustili da pređu na drugu stranu. „Moram da idem na sestrinu sahranu u Pšemisl (poljski 'grad, udaljen samo 15. kilometara, čiji se krovovi naziru sa granice)“, moli jedan preduzimljivi mladi čovek. „Prošle nedelje ti je umrla majka“, odgovara mu graničar, „Vi ste baš neka nesrećna familija“. Graničar pokazuje na četiri torbe koje ovaj mladić nosi sa sobom, pune povrća i mesa, što je i pravi razlog njegovog pokušaja da pređe u Poljsku.

Sve do prošle jeseni, kada je ukrajinska vlada ograničila putovanja ukrajinskih turista samo na vozove i autobuse, preko ove granice obavljao se znatan trgovinski promet. Oko dva miliona ljudi je 1991. godine prenelo hranu, televizore, radio aparate ı benzin u Poljsku, a odande vratilo poljsku konfekciju (fantastičnu za ukrajinske standarde) i potrošnu robu. U odnosu na 1988. godinu, kada su komunisti još uvek vladali sa obe strane granice, saobraćaj je porastao za 40 puta. Ljudski talas, sličan masovnoj migraciji istočnih Nemaca koja je srušila Berlinski zid 1989. godine, bio je opipljivi znak novog poretka u ovom regionu. Sloboda, međutim, nije bez cene: obližnja šuma, desetkovana i zasuta otpacima, svedoči o redovima dugim 15 kilometara, u kojima se prosečno čekalo po nekoliko dana. ·

Ova prljavština i destrukcija bili su izgovor za zatvaranje granica za automobile ukrajinskih turista; dublji motiv je duboko usađena sumnjičavost prema slobodnoj trgovini. Druge trgovinske prepreke uključuju smešno ograničenje na vrednost po-

* * *

паника

— Pa, zbog čega ste onda podivlja-

Ono što je režim izgubio ratom u Slo- |

veniji, Hrvatskoj i Bosni sada pokuša-

va da namiri držanjem frontova u :

Makedonskoj, Takovskoj i na Topči-

deru. * * *

„Jugoslavija“ izlazi na more od Herceg-Novog do Ulcinja, a zalazi na De- ·

dinju od Tolstojeve do Puškinove.

жжж

Pre onog rata „Politika“ je bila kuća

od nacionalnog interesa, a pre ovog · -

rata kuća od nacionalističkog interesa. * * *

U svetu vlast drže oni koji imaju kontrolni paket akcija, a ovde oni koji imaju kontrolni paket reakcija:

(ranica nesrećnih

klona koje Ukrajinci mogu da unesu iz Poljske (300 rubalja, ili tri dolara, što je, kako kaže jedan graničar, dovoljno da se popije jedna šolja čaja i pojede jedan keks), kao i spisak od 55 predmeta (uključujući mašine za rublje i sapune), koji se ne mogu prenositi u Poljsku. Da stvari budu još gore, ukrajinski graničari kažu da se na poljsku vizu čeka u proseku šest meseci.

Ukrajinski tvrdi stav je rezultat kon- ~

trolisanih cena. Slobodna trgovina bi značila da Poljaci profitiraju na račun subvencionisane ukrajinske hrane, potrošne robe

i benzina. Uprkos sve većoj zategnutosti .

sa Rusijom, glavnim ukrajinskim snabdevačima energije, benzin se prodaje po smešnoj ceni od 10 rubalja po litru, što je manje od 10 centi.

Poljski agresivni stav u korist slobodne trgovine izlaže podsmehu ukrajinski protekcionizam. Dok Ukrajinci tužno stoje pored rampe, njihovi poljski susedi svaki čas prelaze granicu da bi kupili jevtinu hranu i napunili rezervoare („benzin je jevtin kao kad pumpaš vodu iz bunara“, kaže jedan zadovoljni vozač).

Preduzimljivi Poljaci čak ostvaruju profit i na račun ukrajinske korumpirane, bivše komunističke klase direktora, koji još nisu ugroženi radikalnim privrednim reformama. Poljaci kupuju metal od direktora fabrika (koji se kasnije žale vladi na ozbiljne nestašice sirovina) i zatim ga krijumčare preko granice. Ukrajinski carinici uhvate povremeno nekoga od krijumčara, o čemu svedoči gomila konfiskovane bakarne žice na granici — ali najveći deo se proda poljskim trgovcima na veliko, koji su, sasvim zgodno, razradili biznis samo na jedan kilometar od granice.

Na ukrajinskoj strani postoje samo dva

_ krhka znaka promene. Jedan je ponašanje

carinika, koji su zamenili Gestapo — tehniku starog režima za džentImensku učtivost — ljube ruke damama pre nego što im pretresu torbe — i lako izvinjavajući stav. Drugi znak promene je kafić na granici. Renoviran od strane novih, privatnih vlasnika, kafić vri od aktivnosti.

(IJ. B. V.)

__BORBR|J HT

Јалу